„Rapsodija u plavom“ je verovatno najpoznatije delo američkog kompozitora Džordža Geršvina. Zanimljivo je kako je ovo delo uopšte nastalo:

Posle uspešno održanog koncerta na kome je kombinovao klasičnu i džez muziku, Pol Vajtmen planirao je da sa svojim orkestrom održi i koncert na kome bi se izvodila samo džez muzika. To je krajem 1923. godine rekao i 25-togodišnjem Geršvinu i pitao ga je da li bi za tu priliku napisao džez koncert za klavir i orkestar. Geršvin je pristao, ali nije odmah krenuo sa pisanjem koncerta, već je nastavio da komponuje muziku za Brodvejske mjuzikle.

Možete li da zamislite njegovo iznenađenje kada je o4. januara 1924. godine u novinama pročitao da će se 12. februara 1924. održati koncert Pola Vajtmena, na kome će premijerno biti izveden Geršvinov džez koncert za klavir i orkestar!!! To je značilo da ima samo nešto više od mesec dana da napiše ceo koncert! Odmah je pozvao Vajtmena i ovaj mu je objasnio da moraju da požure sa premijerom, jer Vinsent Lopez, Vajtmenov rival, planira da im ukrade ideju za ovakvu vrstu koncerta.

Iako je Vajtmen od njega tražio koncert za klavir, Geršvin se ipak odlučio za rapsodiju. (Razlika je u tome što koncert obično ima 3 stava i unapred određenu formu, dok je rapsodija jednostavačno delo, slobodnije forme i često sadrži puno improvizacije.) Geršvin je pisao „Rapsodiju“ od o7. januara do o4. februara, a inspiraciju je dobio dok je putovao vozom za Boston.

Komad se u početku zvao „Američka rapsodija“. Naziv „Rapsodija u plavom“ predložio je Geršvinov brat Ira, posle posete izložbi slika Džejmsa MekNila Vislera. Vislerove slike imale su nazive kao što su „Nokturno u crnom i zlatnom“ ili „Aranžman za sivo i crno“ , koja je, zapravo, predstavljala Vislerovu majku!

„Rapsodija“ je u originalu bila napisana za dva klavira, a Vajtmenov aranžer, Ferd Grofe uradio je orkestraciju dela i to tri puta: 1924., 1926. i najzad 1946.godine. Premijerno je izvedena 12. februara 1924. godine u Njujorku, na koncertu Pola Vajtmena nazvanom „Eksperiment u modernoj muzici“. Cilj eksperimenta bio je, kako je Vajtman rekao publici pre koncerta, da približi ljudima simfonijsku i opersku muziku, kako bi u istoj mogli da uživaju.

Međutim, koncert je trajao jako dugo, a kompozicije su u glavnom bile slične, tako da je publika polako počela da se dosađuje, sve dok se nije začuo glisando klarineta kojim počinje Geršvinova „Rapsodija“. Zanimljivo je da se za ovako duhovit glisando Geršvin odlučio na jednoj od proba, kada je Vajtmenov klarinetista Ros Gorman, želeći da se našali sa kompozitorom, odsvirao početak baš na ovaj način. Geršvinu se to dopalo i rekao mu je da uvek svira tako. Interesantno je i to da je Geršvin napisao delove za solo klavir tek posle premijere! Do tada je u prtiturama stajalo samo „Čekaj na znak“, a Geršvin je na premijeri improvizovao sva sola!

Komad je odmah postao popularan, a Vajtmenov bend ga je u sledeće 3 godine odsvirao čak 83 puta! Grofe je 1942. godine napravio i verziju za klavir i simfonijski orkestar, koja se i danas najčešće izvodi.

Pošto dugo traje, podeljena je na dve dela:

A za one koji vole crtane filmove, predlažem sledeću verziju:  😀

http://www.youtube.com/watch?v=jK_ShoOL2ao&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=HDsPydW3Y54&feature=related

Update (22. januar 2009.)

Iz nekog razloga, na YouTube-u su zabranili preuzimanje ovog crtanog filma. Dok ne smislim kako to da rešim, crtani možete pogledati na ovim adresama:

Rhapsody in Blue (prvi deo)

Rhapsody in Blue (drugi deo)