“Vodič kroz orkestar za omladinu” (“The Young Person`s Guide to the Orchestra”) ili “Varijacije i fuga na Perslovu temu” je najpoznatija kompozicija Bendžamina Britna. Ovo delo nastalo je kao muzička podloga za dečiji edukativni dokumentarni film “Instrumenti u orkestru”(“Instruments of the Orchestra”).
Britn je zamislio dva načina izvođenja ove kompozicije: u jednoj verziji postoji narator (može biti i dirigent), koji između varijacija najavljuje instrumente i kaže par reči o njima; u drugoj verziji, koja se češće izvodi, kompozicija se izvodi bez naratora.
Britn je kao temu uzeo Rondo iz kompozicije Abdelazar, koju je napisao Henri Persl. Delo počinje tako što ceo orkestar odsvira temu, a zatim svaka sekcija orkestra svira po jednu varijaciju - prvo drveni duvači, zatim gudači, sledi harfa, limeni duvači i na kraju udaraljke. Onda se predstavlja svaki instrument posebno, da bi se na kraju ceo orkestar ujedinio u grandioznom finalu.
Pošto ovo delo traje malo duže, podeljeno je u dva dela.
Bendžamin Britn (Edward Benjamin Britten, Baron Britten), bio je engleski kompozitor, dirigent, violista i pijanista. Smatra se najznačajnijim engleskim kompozitorom posle Henrija Persla.
Rođen je 1913. godine, u Lovstoftu. Njegov otac bio je zubar, a majka je bila član hora lokalne crkve. Čim su uočili muzički talenat svog sina, Britnovi su angažovali kompozitora Frenka Bridža (Frank Bridge), koji je podučavao dečaka. Bridž je imao veliki uticaj u razvoju Bendžamina kao kompozitora. Kasnije je Britn čak napisao i “Varijacije na temu Frenka Bridža”, delo koje je posvetio svom prvom profesoru.
Sa 16 godina Britn je primljen u Kraljevski muzički koledž (Royal College of Music) u Londonu, koji je pohađao naredne tri godine. Posle diplomiranja, dobio je posao u jednoj filmskoj kompaniji (“Royal Post Office”), gde je pisao muziku za dokumentarne filmove. Zahvaljujući malom budžetu, naučio je kako da napravi odličnu muziku, punu najrazličitijih boja, čak i sa malim brojem instrumenata. Vrlo brzo je postao jedan od najboljih Britanskih kompozitora svoje generacije. Pročitaj ostatak ovog teksta »
Zanimljivo je da je najpoznatiji tango (igra koja je nastala u Argentini) napisao zapravo danski kompozitor Jakob Gade, u Kopenhagenu. Reč je o kompoziciji “Tango ljubomore” (“Tango Jalousie”)ili samo“Ljubomora”(“Jalousie”), koji je Gade napisao za jedan nemi film. Kažu da ga je za ovu muziku inspirisao članak u novinama u kome je objavljeno da je muž, u napadu ljubomore, ubio svoju ženu.
Ovo delo premijerno je izvedeno 14. septembra 1925. godine i u neverovano kratkom roku osvojilo je svet. Ubraja se među pet najpopularnijih kompozicija ikada napisanih i smatra se da je u `70-ima bar jednom na svaki minut ova kompozicija bila emitovana na nekoj od radio stanica negde u svetu .
Iako je ovaj tango originalno komponovan kao instrumental, kasnije je u svakoj zemlji urađena i verzija sa tekstom. Korišćen je u više od 100 filmova i TV serija.
Uživajte!
p.s. Ovo je najbolja (cela) verzija ovog tanga koju sam uspela da nađem.Ova druga verzija zvuči malo bolje, ali nema poslednja 2-3 akorda. Ako želite, poslušajte i sami
Dok je pripremao muzičku dramu “Parsifal”, Riharda Vagnera, poznati dirigent Karl Muk imao je problema sa nekim pevačima. Pevač koji je pevao ariju koja počinje rečima “Vreme je već tu”, počeo je svoju ariju prekasno. Dirigent mu je na to doviknuo da je vreme, zapravo, već prošlo…
Na jednoj od sledećih proba, javio se drugi problem: u sceni koja se dešava u cvetnoj bašti, “cvetne devojke” pevale su ariju “Tako divno mirišem”. Duhoviti dirigent je prekinuo probu kako bi im rekao da je, na žalost, suviše daleko od njih da bi mogao da oseti kako mirišu, ali je primetio da počinju da mirišu četvrtinu takta pre vremena…
Komičnu operu “Figarova ženidba”, ili “Ludi dan” (Le nozze di FIgaro, ossia la folle giornata) napisao je 1786. godine Wolfgang Amadeus Mocart, prema istoimenoj pozorišnoj komediji francuskog književnika Bomaršea. Libreto za ovu operu napisao je Lorenco da Ponte, na italijanskom jeziku.
Bomaršeov komad je jedno vreme čak bio i zabranjen u Beču, jer je u njemu bilo dosta satire na račun aristokratije. Uprkos tome, Mocartova opera doživela je neverovatan uspeh. Na premijeri u Beču, 01. maja 1786.godine, na zahtev publike, izvođači su ponovili čak 5 arija, a pri drugom izvođenju, 08. maja, ponovljeno je čak sedam arija! Car Jozef II morao je da donese zakon o broju ponavljanja arija u operi, jer se zbog ponavljanja arija dešavalo da opera traje i duplo duže nego što bi inače trebalo da traje.
Uvertira ove opere je izuzetno popularna i vrlo često se izvodi nezavisno od opere. Poslušajte, verujem da ćete prepoznati muziku…
Bendžamin Britn (Edward Benjamin Britten, Baron Britten), bio je engleski kompozitor, dirigent, violista i pijanista. Smatra se najznačajnijim engleskim kompozitorom posle Henrija Persla.
Na jednoj od sledećih proba, javio se drugi problem: u sceni koja se dešava u cvetnoj bašti, “cvetne devojke” pevale su ariju 
