Moj svet muzike

Memorijal „Isidor Bajić“ je međunarodno pijanističko takmičenje, koje je prvi put održano 2002. godine i od tada se održava na svake dve godine. Od 5. do 15. marta 2010. godine, u okviru Petog Memorijala „Isidor Bajić“, u Novom Sadu će se takmičiti oko 100 pijanista iz 27 zemalja sveta.

Takmičari su raspoređeni u tri kategorije: (A kategorija – od 13 do 17 godina, B kategorija – od 17 do 20 godina, C kategorija – do 32 godine), a ocenjuje ih internacionalni žiri:

• Hyoung-Joon Chang (Republika Koreja)
• Sofija Guljak (Rusija)
• Teresa Lavers (Australija)
• Baruch Meir (Izrael)
• Boaz Sharon (SAD)
• Tori Stødle (Norveska)
• Raul Sunico (Filipini)
• Tamas Vesmas (Francuska)

U petak, 05. marta 2010. godine, koncertom u Sinagogi biće svečano otvoreno ovo međunarodno pijanističko takmičenje. Na koncertu će kao solista i dirigent nastupiti Andrea Bonatta (Italija), koji će izvesti Mocartov koncert za klavir u d-mollu, KV 466. Drugi solista biće Antonii Baryshevskyi (Ukrajina), Laureat Pijanističkog takmičenja IV Memorijala “Isidor Bajić”, koji će izvesti Rahmanjinov treći klavirski koncert (d-moll, op.30).

Soliste će pratiti orkestar iz Rumunije – The Timisoara “Banatul” Philharmonic Orchestra, a drugi dirigent biće Gheorge Costin (Rumunija).

* slika preuzeta odavde.

Jedan od najznačajnijih italijanskih predstavnika Bečke klasične škole bio je italijanski kompozitor i violončelista Luiđi Bokerini (Luigi Boccherini). Rođen je na današnji dan – 19. februara 1743. godine, u gradu Luka u Italiji, u porodici muzičara. Njegov otac, profesionalni muzičar, svirao je violončelo i kontrabas. Zahvaljujući ocu, mali Luiđi počeo je da svira violončelo sa 5 godina. Kada je napunio 9 godina, nastavio je učenje kod muzičkog direktora katedrale San Martino. Napredovao je toliko brzo da je već sa 13 godina nadmašio svog učitelja. Tada je imao i svoj prvi javni nastup, koji je bio izuzetno uspešan. Vrlo brzo postao je poznat kao virtuozni čelista.

Njegov sledeći učitelj bio je G. B. Costanzi, muzički direktor Bazilike Sv. Petra u Rimu. Luiđi je u Rimu proveo godinu dana, a onda je, zajedno sa ocem otišao u Beč, gde su neko vreme svirali u orkestru Dvorskog pozorišta (Burgtheater).

Svoje prve kompozicije objavio je u 17-toj godini (1760.).

Sa 22 godine (1765.) odlazi sa ocem u Milano, koji je u to vreme bio stecište talentovanih muzičara. Tu nastaje njegov prvi gudački kvartet.

Na žalost, iste godine počinju i njegovi problemi sa zdravljem, koji će ga pratiti celog života, a već sledeće godine (1766.) njegov otac umire. Nastavak teksta »

Đakomo Pučini, majstor opere, bio je pravi magnet za žene. Bilo da se nalazio u Rimu, Londonu, Parizu, Beču ili Njujorku, žene su ga saletale na svakom koraku. U svakom od ovih gradova maestro je imao omiljeni hotel u kome je odsedao i njegove obožavateljke su to znale. U Beču je to bio hoetel „Bristol“.

Jednog jutra, dok je doručovao, u njegovom apartmanu zazvonio je telefon. Bio je to portir sa recepcije koji ga je obavestio da ga traži neka mlada dama, koja nije želela da kaže svoje ime. Pučini se malo zamislio, a onda upitao portira da li je lepa. Portir se osmehnuo i rekao da će je poslati gore.

Kada je Pučini otvorio vrata, ugledao je pred sobom prelepu devojku. Imala je smeđu kosu, plave oči i gledala ga je ne skrivajući svoje divljenje. Pučini se blago zakašljao, što je činio kad god je bio zbunjen. Mlada devojka nije progovorila ni reč. On je pozvao da uđe, a onda je shvatio da na sebi ima samo pidžamu. Izvinio joj se i brzo otišao u susednu sobu da se obuče.

Pažljivo je odabrao odelo, mašnu, sredio frizuru i prsnuo kap parfema. Međutim, kada se vratio u sobu u kojoj je ostavio devojku, dočekalo ga je pravo iznenađenje – mlada obožavateljka bila je potpuno gola! Maestro je bio zatečen!

Nikada nije saznao šta je bilo uzrok ovakvom devojčinom ponašanju. Možda je pogrešno protumačila njegov nagli odlazak u drugu sobu ili je jednostavno želela da se razlikuje od ostalih devojaka koje su ga spopadale.

Osmehnuo joj se i blago se zakašljao…

Kavalerija rustikana (Seosko viteštvo) je opera u jednom činu Pjetra Maskanjija (Pietro Mascagni). Premijerno je izvedena 17. maja 1890. godine u teatru Costanzi u Rimu i smatra se jednim od prvih i najlepših primera italijanske verističke opere. Premijera ove opere bila je prava senzacija – po završetku opere, Maskanjija su čak 40 puta zvali na scenu! Od 1893. godine, vrlo često se izvodi zajedno sa operom Pajaci, Ruđera Leonkavala.

U julu 1888. muzički izdavač Edoardo Sonzonjo (Sonzogno) objavio je takmičenje (konkurs) za sve mlade italijanske kompozitore koji još nisu imali ni jednu operu izvedenu na sceni. Trebalo je da napišu operu u jednom činu, a tri najbolje opere bi bile izvedene u Rimu, o trošku organizatora takmičenja.

Maskanji je za ovo čuo tek dva meseca pre krajnjeg roka i zamolio je svog prijatelja Đovanija Tarđionija-Tocetija (Giovanni Targioni-Tozzetti), pesnika i profesora italijanske književnosti na Kraljevskoj Akademiji u Livernu, da mu napiše libreto. Đovani je izabrao Kavaleriju Rustikanu, popularnu kratku priču (i komad) Đovanija Verge (Giovanni Verga) kao osnovu za operu. Pošto je rok bio veoma kratak, on je na libretu radio zajedno sa kolegom Gvidom Menašijem (Guido Menasci). Kako je koji deo teksta bio gotov, oni su ga slali kompozitoru, tako da je Maskanji po nekad dobijao i samo po par stihova na poleđini razglednice. Srećom, poslednjeg dana takmičenja, opera je bila završena.

Bile su prijavljene ukupno 73 opere, a 5. marta 1890. sudije su objavile svoje rezultate. Opere koje su osvojile izvođenje bile su „Labilia“ (Niccolla Spinelli), „Rudelo“ (Vincenzo Ferroni) i „Cavalleria rusticana“, koja je proglašena najboljom. Nastavak teksta »

Svoju prvu simfoniju Gustav Maler je komponovao od 1884. do 1888. godine, a revidirana je 1894. Premijerno je izvedena 1889. godine u Budimpešti i to kao petostavačna simfonijska poema pod nazivom „Simfonijska poema u dva dela„.

Na sledeća dva izvođenja (u Hamburgu 1893. i Vajmaru 1894.), ovo delo nazvano je „Titan, tonska poema u formi simfonije„. Posle izvesnog vremena, Maler je opet izmenio delo: izbacio je naslov i opise stavova, kao i drugi stav – Andante (od ovog stava je kasnije napravio zaseban komad pod nazivom „Cvetovi“ (Blumine)). Ovako izmenjeno delo premijerno je izvedeno u Berlinu, 1896., pod nazivom „Simfonija u D-duru„, i trajalo je oko 55 minuta.

Treći stav ove simfonije je posmrtni marš. Počinje solom kontrabasa, koji uz pratnju timpana izvodi varijaciju dečije pesme „Dragi bato“ (Frère Jacques), ali sa jednom izmenom: Maler je pesmu promenio iz dura u mol i tako dobio karakter posmrtnog marša. Zanimljivo je da ova promena iz dura u mol nije, zapravo, Malerova ideja. Prema nekim izvorima, pesma „Frère Jacques“ se baš tako pevala krajem 19-tog i početkom 20-tog veka u Austriji.

Nastavak teksta »