Davne 1747. godine Prusijom je vladao Fridrih II, poznatiji i kao Fridrih Veliki. Ovaj pruski kralj bio je veliki ljubitelj umetnosti i filozofije. Kažu da je vežbao flautu čak 4 puta dnevno (dok god je imao zube 😉 ).

Na njegovom dvoru radio je Bahov sin Filip Emanuel, kao dvorski muzičar. Pošto je Filip Emanuel toliko pričao Fridrihu o svom ocu, kralj je rešio da pozove starog Baha na dvor, kako bi ga upoznao i svirao malo sa njim.

Poziv je poslat u Lajpcig i 7. maja 1747. godine Johan Sebastijan Bah pojavio se na kraljevom dvoru u Potsdamu. Iako je stigao baš u vreme dok je Fridrih II držao solo koncert na flauti, kada su ga najavili, kralj je prekinuo koncert i poželeo dobrodošlicu velikom kompozitoru.

Onda mu je ponosno pokazao svoju zbirku instrumenata s dirkama, među kojima su bili i najnoviji klaviri Gotfrida Silbermana (Silberman je 1732. nadogradio Kristoforijev model klavira, dodavši mu desni pedal, koji pomaže u sviranju legata, tj. u povezivanju tonova).

Pošto je u to vreme Bah bio poznat kao jedan od najboljih majstora improvizacije, kralj mu je zadao jednu veoma dugu temu i izazvao ga da na tu temu improvizuje troglasnu fugu (fuga – polifoni oblik, čija je suština sistematsko imitaciono sprovođenje jedne teme (ređe 2 ili 3 teme) po izvesnom tonalnom planu; pisana je najčešće za 3 ili 4 glasa*). Bah je prihvatio izazov i počeo je na licu mesta da improvizuje. Svi su bili zadivljeni, a posebno kralj, koji je tada naredio da se njegovom gostu ukaže poštovanje dostojno samog kneza.

Izgleda da je Filip II želeo još malo da testira Bahovo umeće, pa mu je postavio još jedan izazov: da na istu onu temu improvizuje fugu koja bi imala 6 glasova! Pošto do tada niko još nikada nije napisao šestoglasnu fugu, svi su mislili da se kralj samo poigrava sa velikim kompozitorom. Međutim, Bah je ponovo prihvatio izazov, ali je zamolio kralja da mu da malo više vremena.

Vratio se u Lajpcig, a dva meseca kasnije od te jedne teme nastala je zbirka kompozicija poznatija danas kao „Muzička Žrtva“ (Das Musikalische Opfer).

Bah je delo posvetio pruskom kralju, a posveta je glasila „Regis Iussu Cantio Et Reliqua Canonica Arte Resoluta“ (ovo bi trebalo da znači ‘tema koju je zadao kralj, rešena u kanonskom stilu‘). Zanimljivo je da prva slova ovih reči daju reč RICERCAR (Ričerkar), što je bio naziv za tadašnju fugu.

Inače, osim ove neverovatne šestoglasne fuge, koja je poznata i kao ‘Pruska fuga‘, „Muzička žrtva“ sadrži još jednu troglasnu fugu, 10 kanona i trio sonatu za violinu, flautu i basso continuo.

Kod kanona je zanimljivo da neki od njih sadrže i zagonetke. Naime, Bah je napisao samo jedan glas i na latinskom upisao zagonetku. Rešenje te zagonetke predstavlja način na koji bi izvođači trebalo da sviraju ostale glasove. Na primer, negde piše ‘u augmentaciji’ (augmentacija – dvostruko produžavanje notnih vrednosti), što znači da bi tu melodiju trebalo izvoditi tako da su note dvostruko duže od onog što je napisano. Pored ove zagonetke stoji i napomena „Notulis crescentibus crescat Fortuna Regis“, što znači ‘Neka se kraljeva sreća uvećava kako se note produžuju’.

Postoji i modulirajući kanon (modulacija – prelazak iz jednog tonaliteta u drugi), koji počinje u jednom tonalitetu, a završava se u tonalitetu koji je za stepen viši od početnog. Ovde stoji napomena „Ascendenteque Modulationis ascendat Gloria Regis“, tj. ‘kako raste modulacija, tako neka raste i kraljeva slava’.

Osim sonate, za koju jasno stoji kojim instrumentima je namenjena, za ostala dela ne stoji takva napomena. Fuge i kanoni se uglavnom izvode na instrumentima s dirkama (klavir, orgulje) ili u verziji za kamerni ansambl. Šestoglasnu fugu Anton Vebern je 1935. aranžirao za mali orkestar i to u stilu ‘Klangfarbenmelodie’ (tehnika kojom se jedna tema podeli na više instrumenata, kako bi se dobila lepša boja i tekstura same melodije). Evo i slike:

Tema u originalu:

Vebernova verzija:

Ako vas je sve ovo zainteresovalo da poslušate kako zvuči ta famozna fuga u 6 glasova, evo nekoliko izvođenja:

• na klaviru (uz notni tekst)

• na čembalu (animirana verzija)

• i Vebernova verzija

*definicija: Dušan Skovran i Vlastimir Peričić – „Nauka o muzičkim oblicima“ [nazad na tekst]

**slike preuzete odavde: 1, 2, 3 i 4