Osim što je bio odličan kompozitor, Mocart je bio i veoma dobra osoba. Bio je izuzetno vesele naravi i uvek je bio spreman na šalu. Tako se jednom prilikom, u društvu opkladio da može da odsvira akord koji niko drugi na svetu ne može. On je naime napisao takav akord koji se sastojao iz devet tonova. Od toga, četiri tona su bila na levoj strani klavijature, četiri na desnoj strani, a jedan tačno u sredini, toliko udaljen od ostalih tonova akorda da ga je bilo nemoguće odsvirati.
Kada su njegovi prijatelji videli ovaj akord, bili su ubeđeni da ga je zaista nemoguće odsvirati i pristali su na opkladu. Mocart je tada, sav srećan, prišao klaviru, odsvirao levom rukom ona četiri tona na levoj strani klavijature, desnom rukom četiri tona na desnoj strani, a onaj usamljeni ton po sredini klavijature odsvirao je nosem! Tako je dobio opkladu. 😀
hehe, sjajno!
O Bože…ha,ha,ha…
Dok sam citala pocetak price o Mocartu, nekako sam odmah pomislila na nos, ne znam zasto, pa sam se i uverila da je tako jedino bilo moguce. Dosetio se!
Snalažljiv mladić 😉
„ko umije, njemu dvije“ 😉
hehehe, Mocart je zaista bio faca. znam priču da je kao dečak svirao na nekoj svečanosti i da su ljudi pričali da svira tako lepo jer ima magični prsten na ruci. on je to čuo, na trenutak prestao da svira, skinuo prsten i zasvirao još lepše 🙂
u pravu si, advokatice 🙂
to je bilo u Milanu, a Mocart je tada imao samo osam godina. Publika prosto nije mogla da poveruje da tako mali dečak može da svira tako dobro, pa su pretpostavili da je u pitanju neka maguja – prsten 😀