Moj svet muzike

„Vodič kroz orkestar za omladinu“ („The Young Person`s Guide to the Orchestra“) ili „Varijacije i fuga na Perslovu temu“ je najpoznatija kompozicija Bendžamina Britna. Ovo delo nastalo je kao muzička podloga za dečiji edukativni dokumentarni film „Instrumenti u orkestru“ („Instruments of the Orchestra“).

Britn je zamislio dva načina izvođenja ove kompozicije: u jednoj verziji postoji narator (može biti i dirigent), koji između varijacija najavljuje instrumente i kaže par reči o njima; u drugoj verziji, koja se češće izvodi, kompozicija se izvodi bez naratora.

Britn je kao temu uzeo Rondo iz kompozicije Abdelazar, koju je napisao Henri Persl. Delo počinje tako što ceo orkestar odsvira temu, a zatim svaka sekcija orkestra svira po jednu varijaciju – prvo drveni duvači, zatim gudači, sledi harfa, limeni duvači i na kraju udaraljke. Onda se predstavlja svaki instrument posebno, da bi se na kraju ceo orkestar ujedinio u grandioznom finalu.

Pošto ovo delo traje malo duže, podeljeno je u dva dela.

Prvi deo:

Drugi deo:

I, naravno, za radoznale – struktura dela: Nastavak teksta »

Bendžamin Britn (Edward Benjamin Britten, Baron Britten), bio je engleski kompozitor, dirigent, violista i pijanista. Smatra se najznačajnijim engleskim kompozitorom posle Henrija Persla.

Rođen je 1913. godine, u Lovstoftu. Njegov otac bio je zubar, a majka je bila član hora lokalne crkve. Čim su uočili muzički talenat svog sina, Britnovi su angažovali kompozitora Frenka Bridža (Frank Bridge), koji je podučavao dečaka. Bridž je imao veliki uticaj u razvoju Bendžamina kao kompozitora. Kasnije je Britn čak napisao i „Varijacije na temu Frenka Bridža“, delo koje je posvetio svom prvom profesoru.

Sa 16 godina Britn je primljen u Kraljevski muzički koledž (Royal College of Music) u Londonu, koji je pohađao naredne tri godine. Posle diplomiranja, dobio je posao u jednoj filmskoj kompaniji („Royal Post Office“), gde je pisao muziku za dokumentarne filmove. Zahvaljujući malom budžetu, naučio je kako da napravi odličnu muziku, punu najrazličitijih boja, čak i sa malim brojem instrumenata. Vrlo brzo je postao jedan od najboljih Britanskih kompozitora svoje generacije. Nastavak teksta »

Zanimljivo je da je najpoznatiji tango (igra koja je nastala u Argentini) napisao zapravo danski kompozitor Jakob Gade, u Kopenhagenu. Reč je o kompoziciji „Tango ljubomore“ („Tango Jalousie“) ili samo „Ljubomora“ („Jalousie“ ), koji je Gade napisao za jedan nemi film. Kažu da ga je za ovu muziku inspirisao članak u novinama u kome je objavljeno da je muž, u napadu ljubomore, ubio svoju ženu.

Ovo delo premijerno je izvedeno 14. septembra 1925. godine i u neverovano kratkom roku osvojilo je svet.  Ubraja se među pet najpopularnijih kompozicija ikada napisanih i smatra se da je u `70-ima bar jednom na svaki minut ova kompozicija bila emitovana na nekoj od radio stanica negde u svetu .

Iako je ovaj tango originalno komponovan kao instrumental, kasnije je u svakoj zemlji urađena i verzija sa tekstom. Korišćen je u više od 100 filmova i TV serija.

Uživajte!

p.s. Ovo je najbolja (cela) verzija ovog tanga koju sam uspela da nađem. Ova druga verzija zvuči malo bolje, ali nema poslednja 2-3 akorda. Ako želite, poslušajte i sami

Dok je pripremao muzičku dramu „Parsifal“, Riharda Vagnera, poznati dirigent Karl Muk imao je problema sa nekim pevačima. Pevač koji je pevao ariju koja počinje rečima „Vreme je već tu“, počeo je svoju ariju prekasno. Dirigent mu je na to doviknuo da je vreme, zapravo, već prošlo…

Na jednoj od sledećih proba, javio se drugi problem: u sceni koja se dešava u cvetnoj bašti, „cvetne devojke“ pevale su ariju „Tako divno mirišem“. Duhoviti dirigent je prekinuo probu kako bi im rekao da je, na žalost, suviše daleko od njih da bi mogao da oseti kako mirišu, ali je primetio da počinju da mirišu četvrtinu takta pre vremena…

Komičnu operu „Figarova ženidba“, ili „Ludi dan“ (Le nozze di FIgaro, ossia la folle giornata) napisao je 1786. godine Wolfgang Amadeus Mocart, prema istoimenoj pozorišnoj komediji francuskog književnika Bomaršea. Libreto za ovu operu napisao je Lorenco da Ponte, na italijanskom jeziku.

Bomaršeov komad je jedno vreme čak bio i zabranjen u Beču, jer je u njemu bilo dosta satire na račun aristokratije. Uprkos tome, Mocartova opera doživela je neverovatan uspeh. Na premijeri u Beču, 01. maja 1786. godine, na zahtev publike, izvođači su ponovili čak 5 arija, a pri drugom izvođenju, 08. maja, ponovljeno je čak sedam arija! Car Jozef II morao je da donese zakon o broju ponavljanja arija u operi, jer se zbog ponavljanja arija dešavalo da opera traje i duplo duže nego što bi inače trebalo da traje.

Uvertira ove opere je izuzetno popularna i vrlo često se izvodi nezavisno od opere. Poslušajte, verujem da ćete prepoznati muziku…

Nastavak teksta »

Pre nekih … godina, dok je moja sestra još pohađala Školu za muzičke talente u Ćupriji, išla sam na skoro sve koncerte na kojima je svirao gudački orkestar te škole. Jedna od kompozicija koje sam volela da čujem bila je baš ova – Plink, plank, plunk! (napisao Liroj Anderson 1951. godine). Nju su obično izvodili za bis i to BEZ dirigenta! Osim što ima neobičan naziv, ova vesela pesmica je interesantna i zbog toga što se izvodi samo prstima (pizzicato)!

Poznati kompozitor Hendl bio je čovek vesele naravi. Pošto je voleo društvo i muziku, vrlo često je u svom salonu organizovao druženje sa svojim mnogobrojnim prijateljima. Pri ovakvim susretima, obično je za goste (a i za domaćina) bila obezbeđena i bogata trpeza.

Na žalost, u jednom periodu svog života, Hendl je imao finansijskih poteškoća. To ga je sprečavalo da svoje prijatelje bogato ugosti, ali ih je i dalje zvao na druženje. Na jednom od takvih okupljanja, Hendl je, usred razgovora, iznenada ustao, izvinio se prijateljima i rekao da hitno mora da ode u radnu sobu, jer mu je upravo pala na pamet jedna muzička ideja, koju mora odmah da zapiše, kako je ne bi zaboravio. Naravno da su njegovi prijatelji to razumeli. Međutim, posle nekog vremena, Hendl se i dalje nije pojavljivalo. Zabrinuti, prijatelji su krenuli da ga obiđu, da vide da li je sve u redu. Kada su ga našli, imali su šta i da vide: Hendl se krišom služio ukusnim pečenjem!

Evo i prvog dela teksta o alteracijama u harmoniji: alteracije (pdf,52kb).

U ovom delu možete saznati nešto o alteracijama (uopšteno), o pravilima za razrešenje alterovanih tonova, kao i o tome šta su tonalno stabilne, a šta tonalno labilne alteracije.

Ovaj tekst, koji je napisala Marija, zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

Jedno od verovatno najpoznatijih dela u klasičnoj literaturi je čuveni balet Aleksandra Borodina – „Polovecke igre“. Ovo remek-delo je zapravo deo istorijske opere „Knez Igor“ (drugi čin), ali se često izvodi i kao samostalni koncertni komad. Uvertira, „Polovecke igre“ i „Polovecki marš“ (kojim počinje III čin) izvode se i kao koncertna svita.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=0w9crmZT-C0&hd=1[/youtube]

Johan van Betoven (Johann van Beethoven), otac i prvi učitelj čuvenog kompozitora, rođen je na današnji dan – 14. novembra, u Bonu. Bio je sin Ludviga van Betovena i Marie-Jozef Pol. Poznati kompozitor je, dakle, svoje ime dobio po dedi.

Johan je bio muzičar – pevao je kao tenor u dvorskoj kapeli u Bonu. U 21-oj godini oženio je udovicu Mariju Magdalenu Keverič. Njegov otac se veoma protivio ovom braku, jer je Marija već imala jedan brak iza sebe i pripadala je nižem društvenom staležu. Johan i Marija svog prvog sina krstili su u aprilu 1769. godine. Nažalost, dečak je živeo samo šest dana. Njihov drugi sin bio je Ludvig, poznati kompozitor. Imali su još petoro dece, ali je samo dvoje od njih preživelo – Kaspar Karl i Nikolaus Johan.

Johan je dobro zarađivao podučavajući pevanju i sviranju klavira decu plemića i lokalnih velikana. Imao je, takođe, i posao na dvoru, zahvaljujući svom prelepom glasu. Međutim, kao i njegova majka pre njega, počeo je sve češće da pije. Posle smrti Marije Magdalene (1787. godine), ovo je toliko uzelo maha da je jednom prilikom Ludvig morao da interveniše, kako njegov otac ne bi završio u zatvoru. Vremenom, Johan je izgubio svoj posao, tako da je Ludvig već u 19-oj godini morao da preuzme na sebe brigu o izdržavanju porodice. Nastavak teksta »