Autor teksta: Ana Kovačić

Bio jednom jedan C-dur. Veseo i raspevan kako samo dur može da bude. Danima se družio sa muzičarima, stvarao nove kompozicije i melodije, međutim, na posletku se umorio  od silne razigranosti i poželeo  da ima nekoga sa kim bi podelio radost komponovanja i muziciranja. Beše mu potreban neko ko bi smirio njegove melodije, dopunio osećajnošću njegove muzičke misli, bio sličan njemu, a opet drugačiji…

Razmišljao je, razmišljao i dosetio se: od šestog stupnja svoje lestvice stvoriće novu lestvicu koja će imati iste tonove ali drugačiji raspored razmaka između njih. Što pomisli, to i učini i tako nastade a-mol lestvica: po tonovima ista, po zvučanju različita od svog drugara  C-dura.

Nova lestvica, a-mol, je bila raspoložena za nežne i setne melodije. Polustepeni između drugog i trećeg, i petog i šestog stupnja (umesto trećeg i četvrtog, i sedmog i prvog kod njenog drugara C-dura) su kompozicijama davali prizvuk prošlosti. „Tako slični, a tako različiti“, govorili su muzičari za ovaj neobičan par muzičkih lestvica.

Međutim, koliko god je a-molu bilo zabavno sa C-durom, kako je vreme prolazilo, a-mol je postajao usamljen. Nedostajao mu je neko sličan njemu, ali ipak malo veselijeg duha. Razmišljao je, razmišljao i odlučio da stvori novu a-mol lestvicu poput sebe, samo što bi ta lestvica imala polustepen između sedmog i prvog stupnja: VOĐICU.

Što pomisli, to i učini i nastade a-mol po tonovima i stupnjevima isti kao i prirodna a-mol lestvica, jedina razlika je bila u povišenom sedmom stupnju. Vođica je harmonskom a-molu (kako ovu lestvicu nazvaše) dala vesele završetke kompozicija i veću sličnost sa C-durom.

Dominanta harmonskog a-mola je ulivala nadu i činilo se da sreći nema kraja…ali, avaj, taman oblak se nadvio nad muzikom naših dobrih drugara. Harmonska a-mol lestvica je imala jedan veliki, nepremostivi problem: RUPETINU između šestog i sedmog stupnja koja je nastala kad se povisio sedmi stupanj! Bile su to neviđene muke kada su muzičari svirali lestvicu naviše ili naniže! Svaki put bi zastali, hvatali zalet i sa mukom (nekad i manje uspešno) preskakali taj stepen i po između šestog i sedmog stupnja! Trebalo je brzo delati! Smisliti način kako da se premosti rupetina?

Razmišljao je C-dur, razmišljao je a-mol prirodni, razmišljao je a-mol harmonski, razmišljali su i muzičari i kompozitori… i na posletku se dosetiše: stvoriće treću molsku lestvicu, po svemu nalik na prirodni a-mol, jedino neće biti polustepena između petog i šestog stupnja, niti rupetine između šestog i sedmog, ali će biti vođice! Kako? Lako: u prirodnom molu povisićemo i šesti i sedmi stupanj! Eto nama rešenja! Treća lestvica će se zvati melodijski mol.

Rečeno, učinjeno. Sreći naših drugara nije bilo kraja. C-dur, a-molovi: prirodni, harmonski i melodijski sad su mogli da stvaraju melodije kakve su god poželeli. Za svaku muzičku misao je postojala odgovarajuća lestvica, vesela, setna, nostalgična, tajanstvena ili sa srećnim završetkom.

To videše i ostale durske lestvice i odlučiše da slede primer C-dura: od svog šestog stupnja svaka lestvica je stvorila sebi paralelu – prirodni mol, a ovaj sebi još dva drugara: harmonski i melodijski. „Tako slični, a tako različiti“ i dan danas ljudi govore kad ih sretnu.