U muzici XX veka razlikuju se dva osnovna pravca:
- Ekspresionizam i
- Neoklasicizam
EKSPRESIONIZAM
Dolazi do negacije tonalnog centra i bilo kakvih funkcionalnih i lestvičnih uslovljenosti. Kompozitori teže ka izjednačavanju svih 12 tonova hromatske lestvice, akordima ne-tercnog sklopa i melodijskim skokovima u velikim intervalima. Oni su začetnici dodekafonskog sistema, čiji je autor Arnold Šenberg.
Osnovu komponovanja čini slobodno izabrana serija od 12 različitih tonova, koji moraju da stoje uvek istim redom, bilo horizontalno melodijski, bilo vertikalno harmonski (akordski). Serija se može javiti u četiri oblika:
- originalni
- retrogradni
- inverzija originalnog
- inverzija retrogradnog
Sva četiri oblika serije mogu da se transponuju.
Dodekafoni sistem će se u rukama Berga (Šenbergovog učenika) još više organizovati i podvrgnuti totalnoj organizovanosti muzičke materije. On nije totalno organizovao samo redosled tonova, već i ritam i dinamiku i orkestraciju, što je dovelo do serijalne muzike, tj. vrhunca ekspresionizma.
NEOKLASICIZAM
Postigao je znatno više uspeha od ekspresionizma. Kompozitori ovog pravca teže jasnoj muzičkoj formi, tražeći uzore forme u klasici i baroku, ali uz potpuno slobodan i savremen harmonski jezik i slobodan tretman disonanci. Sazvučja su najčešće ne-tercnog sklopa, npr. kvartnog, ali i tercna sa dodatim sekundama. Tradicionalna funkcionalnost je i ovde odbačena, ali tonalna centralizacija postoji (npr. in C, ili in D). Takođe su odbačeni dur i mol.
Kompozitori: Hindemit, Bartok, Prokofjev, Šostakovič, Stravinski.
U XX veku u neuspele pokušaje ubraja se i četvrttonska muzika Alojza Habe.
Ostali pravci:
- Aleatorika – delo nije u potpunosti fiksirano, pa je improvizacija vrlo zastupljena.
- Minimalizam – sa minimalnim muzičkim sredstvima može se izgraditi čitava kompozicija (npr. „Bolero“).
- Elektronska muzika
- Konkretna muzika – sa semplovima i zvucima iz prirode
(slika preuzeta odavde; karikatura reakcije na Šenbergovu muziku preuzeta odavde)
Pozdrav Marija i hvala na korisnom tekstu, kako za poznavaoce muzike tako i za ljubitelje!
Međutim, mislim da je previše simplifikovano predstavljena harmonija u muzici XX veka. U slučaju ekspresionizma, ne radi se o „negaciji tonalnog centra“ već o logičnoj posledici više decenijskog (ako ne i vekovnog!) slabljenja tonalnog centra i uopšte ideje o postojanju i dominaciji odnosa tonika – dominanta kao centralnog i ključnog u muzici, tj. muzičkom delu. Sa druge strane, harmonija neoklasicizma temelji se pak na ideji umerene izražajnosti (za razliku od eksprezionizma koji je nastavio tu liniju prezasićenosti i hromatike kao glavnog izražajnog sredstva koja se proteže od sredine 19. veka) stoga i oznake tonalnih oblasti a ne tonaliteta, jer ni u neoklasicizmu nema hijerarhijske (vertikalne) ustrojenosti harmonskih funkcija i tonaliteta. Takođe, Bartok se ne bi mogao smatrati predstavnikom neoklasicizma, jer je njegova muzika duboko vezana za folklor ali i za eksprezionizam (u širem smislu modernizam). Stravinski je ušao u neoklasicističku fazu nakon „Svadbe“, dakle nakon 1920-ih (1918 ako računamo da je balet Priča o vojniku njegov prvi neoklasicistički opus) i niza ekspresionističkih dela, poput Žar-ptice, Petruške i naravno legendarnog Posvećenja proleća.
Razumem da je problematika kompleksna i da je ideja da se predstavi što razumljivije i onima koji nisu profesionalno školovani, ali ne bi trebalo da se pogrešno imenuju ili neispravno identifikuju ključne pojave u istoriji muzike. Hvala na čitanju, Mina.