U muzici XX veka razlikuju se dva osnovna pravca:
- Ekspresionizam i
- Neoklasicizam
EKSPRESIONIZAM
Dolazi do negacije tonalnog centra i bilo kakvih funkcionalnih i lestvičnih uslovljenosti. Kompozitori teže ka izjednačavanju svih 12 tonova hromatske lestvice, akordima ne-tercnog sklopa i melodijskim skokovima u velikim intervalima. Oni su začetnici dodekafonskog sistema, čiji je autor Arnold Šenberg.
Osnovu komponovanja čini slobodno izabrana serija od 12 različitih tonova, koji moraju da stoje uvek istim redom, bilo horizontalno melodijski, bilo vertikalno harmonski (akordski). Serija se može javiti u četiri oblika:
- originalni
- retrogradni
- inverzija originalnog
- inverzija retrogradnog
Sva četiri oblika serije mogu da se transponuju.
Dodekafoni sistem će se u rukama Berga (Šenbergovog učenika) još više organizovati i podvrgnuti totalnoj organizovanosti muzičke materije. On nije totalno organizovao samo redosled tonova, već i ritam i dinamiku i orkestraciju, što je dovelo do serijalne muzike, tj. vrhunca ekspresionizma.
NEOKLASICIZAM
Postigao je znatno više uspeha od ekspresionizma. Kompozitori ovog pravca teže jasnoj muzičkoj formi, tražeći uzore forme u klasici i baroku, ali uz potpuno slobodan i savremen harmonski jezik i slobodan tretman disonanci. Sazvučja su najčešće ne-tercnog sklopa, npr. kvartnog, ali i tercna sa dodatim sekundama. Tradicionalna funkcionalnost je i ovde odbačena, ali tonalna centralizacija postoji (npr. in C, ili in D). Takođe su odbačeni dur i mol.
Kompozitori: Hindemit, Bartok, Prokofjev, Šostakovič, Stravinski.
U XX veku u neuspele pokušaje ubraja se i četvrttonska muzika Alojza Habe.
Ostali pravci:
- Aleatorika – delo nije u potpunosti fiksirano, pa je improvizacija vrlo zastupljena.
- Minimalizam – sa minimalnim muzičkim sredstvima može se izgraditi čitava kompozicija (npr. „Bolero“).
- Elektronska muzika
- Konkretna muzika – sa semplovima i zvucima iz prirode
(slika preuzeta odavde; karikatura reakcije na Šenbergovu muziku preuzeta odavde)