Bio je kompozitor romantizma, koji je veoma cenio klasično doba. Jedan je od najsamokritičnijih kompozitora ikada – svoja dela je i po desetak puta prepravljao pre objavljivanja. Čak i pored toga, napisao je i objavio puno kompozicija: četiri simfonije, oko 200 solo-pesama, veliki broj kratkih komada za klavir, dva klavirska koncerta, koncert za violinu, … Ono što ga razlikuje od ostalih kompozitora romantizma je i to da nije napisao ni jednu operu i ni jedno programsko delo.
Mladi Johanes Brams
Johanes Brams (Johannes Brahms), nemački kompozitor i pijanista, rođen je na današnji dan – 7. maja 1833. godine u Hamburgu (Nemačka). Njegova porodica nije bila bogata – otac, Johan Jakob Brams, je svirao kontrabas u hamburškom orkestru, a majka (Johana Henrika Kristiana Nisen – 17 godina starija od svog muža) je bila krojačica. Pošto je plan Bramsovih bio da mali Johanes takođe bude muzičar, otac je veoma rano počeo da ga uči da svira violinu, violončelo i hornu. Međutim, Johanes je po svaku cenu želeo da svira klavir, na veliku žalost svojih roditelja (klavir je skup instrument).
Srećom, njegov otac je uspeo da dogovori da Johanes vežba kod Joakimovog kolege, tako da je sa časovima klavira počeo od svoje 7. godine. Naredne 4 godine vredno je radio sa učiteljem klavira, Koselom. Svoj prvi klavirski nastup imao je sa samo 10 godina, a od jedanaeste godine počinje i da komponuje.
Prema nekim pričama, mladi Johanes je u ovom periodu čak i nešto zarađivao svirajući klavir u lokalnim krčmama i bordelima. No, ove priče nisu potvrđene.
Iako Johan Jakob nije imao neke ambicije za svog sina, što se tiče napredovanja na klaviru, Kosel prepoznaje Johanesov talenat i šalje ga 1845. godine svom učitelju klavira – pijanisti i kompozitoru Eduardu Marksenu. Marksen je lično poznavao Betovena i Šuberta, divio se delima i načinu komponovanja Mocarta, Hajdna i Johana Sebastijana Baha. Sve ovo preneo je i na mladog Bramsa, koji će nastaviti da komponuje u stilu ovih velikana klasične muzike.
Svoj prvi samostalni klavirski resital Brams je održao kada je imao 15 godina. Na repertoaru su bila dela Baha, Betovena i Marksena. Sledeće godine održao je još jedan solistički koncert, ali ovog puta su na repertoaru bile i njegove kompozicije.
Interesantno je da je Brams u početku komponovao pod pseudonimom G. W. Marks. Jedno od najranijih dela koje je potpisao svojim imenom je Skerco op. 4, koji je komponovao sa 18 godina.
Turneja
U svojoj 17-toj godini upoznaje (pet godina starijeg) mađarskog violinistu Eduarda Remenjija. Sa njim je i nastupao nekoliko puta, a onda su krenuli i na koncertnu turneju, 1853. godine. Zahvaljujući Remenjiju, Brams upoznaje mađarsku muziku i čardaš, što će kasnije iskoristiti u svojim Mađarskim igrama.
Edi Remenji i Johanes Brams (1852)
U okviru turneje, Remenji i Brams odlaze u Hanover, kod violiniste i kompozitora Jozefa Joakima (1831 – 1907), koga je Brams čuo ranije i bio oduševljen njegovim sviranjem. Joakim i Brams ostaće prijatelji celog života. Jedini period kada su bili posvađani je kada je 1883. godine Joakim želeo da se razvede, a Brams je stao na stranu njegove žene. Pomirili su se nekoliko godina kasnije (1887), kada je Brams napisao Dupli koncert za violinu i violončelo – za Joakima i čelistu Roberta Husmana.
Nakon posete Joakimu, Remenji i Brams odlaze u Vajmar, u posetu Francu Listu. List je tom prilikom održao koncert na kom je svirao Bramsov Skerco op. 4 bez ikakve prethodne vežbe (s lista) i svoju sonatu u b-molu. Prema nekim pričama, Brams je za vreme Listovog izvođenja sonate zaspao (!), što nije baš povoljno uticalo na njihov odnos, pa Brams i Remenji ubrzo napuštaju Vajmar.
Najvažniji događaj u Bramsovom životu je susret sa Robertom Šumanom i njegovom ženom Klarom, 1853. godine u Dizeldorfu. Dvadesetogodišnji Brams odsvirao je Šumanovima svoje sonate i nekoliko pesama. Roberta je mladi umetnik toliko oduševio da je u prvom sledećem izdanju svog muzičkog časopisa „Neue Zeitschrift für Musik“ (Novi časopis za muziku) napisao čitav članak posvećen Bramsu u kome je opisao svoje oduševljenje ovim mladim kompozitorom i pijanistom i nazvao ga genijem!
Johanes Brams, Klara i Rober Šuman
Zahvaljujući ovakvoj Robertovoj kritici, poznati izdavači Brajtkopf i Hertel (Breitkopf & Härtel) izdali su nekoliko Bramsovih kompozicija.
Brams je sa Šumanovima živeo nekoliko meseci, a pošto je, ubrzo nakon njegovog odlaska Robert doživeo nervni slom i pokušao samoubistvo, Brams se vraća u Dizeldorf, kako bi pomogao Klari. Klara ga je podržavala tako što je na svojim koncertima izvodila i njegove kompozicije.
Pretpostavlja se da je Johanes bio zaljubljen u 14 godina stariju Klaru od prvog susreta sa njom, ali je njihova veza ostala do kraja platonska. Iako je imao bliske prijateljice, Brams se nikada nije ženio, verovatno zbog svoje ljubavi prema Klari, koju je voleo celog života i dugo se dopisivao sa njom.
Na preporuku Klare Šuman, Brams je 1857. godine dobio mesto na dvoru u Detmoldu. Tu je provodio svaku zimu u naredne 3 godine (do 1860). Studirao je, komponovao, a kao rukovodilac dvorskog hora oprobao se i u ulozi dirigenta.
Izazovi
Prvi izazov u njegovoj karijeri bila je premijera njegovog Prvog klavirskog koncerta. Premijera je održana u Hanoveru, 22. januara 1859. godine, a sam Brams je svirao klavir. Publika nije bila baš oduševljena. Na drugom izvođenju koncerta (u Lajpcigu) publika je bila toliko neprijateljski nastrojena da su Bramsa jedva ubedili da ne ode nakon prvog stava. Zbog ovakve reakcije publike, Brajtkopf i Hertel odbili su da izdaju Bramsova nova dela.
Da nesreća bude veća, u to vreme je Beč bio podeljen u dva tabora: one koji su podržavali Lista, Berlioza i Vagnera i njihovu „Novu nemačku školu“ i one koji su bili protiv toga, više naklonjeni klasicizmu. Brams je bio u ovoj drugoj grupi. Jednom prilikom je sa svojim prijateljem Joakimom i ostalim istomišljenicima javno polemisao o muzici „Nove nemačke škole“ i o tome kako im stati na put. Ova rasprava nekako je stigla i do tadašnjih medija, pa je u sledećem izdanju lista Neue Zeitschrift für Musik izašao tekst u kome se javno ismeva Brams i njegovi istomišljenici jer imaju tako „nazadan“ pogled na muziku. Nakon toga, Brams nikada više nije učestvovao u javnim raspravama o muzici.
U jesen 1862. godine (kada je imao 29 godina) Brams odlazi u Beč, gde upoznaje puno uticajnih ljudi iz sveta umetnosti.
U januaru 1863. godine upoznaje i Riharda Vagnera, kome svira svoju kompoziciju Varijacije i fuga na Hendlovu temu (Hendl varijacije), op. 24 iz 1861. godine. Iako je njihov susret bio srdačan, Vagner je kasnije često davao kritičke i čak uvredljive komentare na Bramsovu muziku. Brams je, međutim, i tada, a i kasnije, bio veoma zainteresovan za Vagnerovu muziku. Čak mu je i pomogao u pripremi koncerata u Beču (1862/63).
Iste godine Brams postaje direktor bečkog hora „Wiener Singakademie„, sa kojima, na iznenađenje publike, izvodi prvenstveno dela starijih kompozitora, kao što su Bah i Gabrieli, ali i dela Betovena i Mendelsona. No, pošto shvata da mu vođenje hora oduzima puno vremena koje bi inače iskoristio za komponovanje, napušta ovaj posao 1864. godine.
U periodu od svoje 31. do 43. godine (1864 – 1876) leta provodi u Lihtentalu (današnji deo Baden-Badena), gde je vreme provodila i Klara Šuman sa svojom porodicom. Bramsova kuća u Lihtentalu sačuvana je kao muzej.
Bramsova kuća u Lihtentalu (unutrašnjost možete pogledati ovde)
Povratak na scenu
U januaru 1865. godine umire Johanesova majka. Ovo je za njega veliki udarac i on se sa tom situacijom bori najbolje što ume – počinje sa komponovanjem Nemačkog rekvijema (za soliste, hor i orkestar), za koji je odabrao mesta iz Biblije koja se odnose na smrt i onozemaljski život. Interesantno je da je Brams pisao rekvijem na nemačkom jeziku, umesto na latinskom, što je do tada bila praksa.
Nemački rekvijem (sa 6 stavova) premijerno je izveden 1868. godine, a godinu dana kasnije Brams dodaje i sedmi stav. Ovo delo odlično je prihvaćeno u Nemačkoj, Engleskoj, Švajcarskoj i Rusiji, a zahvaljujući tom uspehu, Brams se ponovo vraća na muzičku scenu.
Od 39-te do 42-ge godine (1872 – 1875) radi kao direktor bečkog orkestra „Gesellschaft der Musikfreunde“ (Društvo ljubitelja muzike). Pošto je i sam perfekcionista, zahteva da članovi orkestra budu isključivo profesionalni muzičari. Sa ovim orkestrom izvodi dela svih kompozitora od Johana Sebastijana Baha pa do kompozitora 19. veka (osim, naravno, pristalica „Nove nemačke škole“).
Njegova Prva simfonija premijerno je izvedena 1876. godine i postigla je odmah veliki uspeh. Brams je ovu simfoniju završio isključivo zahvaljujući Klarinom ohrabrivanju. Pisao ju je baš dugo – prvu verziju prvog stava napisao je još 1860. godine, dakle, punih 16 godina ranije! On sam plašio se da simfonija neće biti uspešna jer nije pisana kao programsko delo. No, Bečka publika je bila oduševljena!
Poznati dirigent, Hans fon Bilov, nazvao je ovu simfoniju „Desetom“, aludirajući na to da je ona nastavak Betovenovih simfonija. Eduard Hanslik, jedan od najuticajnih muzičkih kritičara i protivnik „Nove nemačke škole“, imao je samo reči hvale za Bramsovu Prvu simfoniju.
Nakon uspeha Prve simfonije, i druga Bramsova dela nailaze na pozitivnu reakciju publike i muzičkih kritičara.
Sa, tada još ne tako poznatim, Antonjinom Dvoržakom Brams se upoznaje 1877. godine. Pre toga bio je predsednik žirija koji je Dvoržaku tri puta dodelio nagradu za komponovanje (1875, 1876 i 1877. godine). Dvoržak je Bramsu posvetio svoj Gudački kvartet, op. 44, koji je napisao 1877. godine.
Do tada uvek uredno obrijan, Brams u svojoj 45-toj godini rešava da je vreme za promenu imidža i pušta bradu! U septembru 1878. piše svom prijatelju:
„Dolazim sa velikom bradom! Pripremi svoju ženu za ovaj strašan prizor.“
„strašan prizor“ 🙂
Nakon što je, 1882. godine, završio svoj Drugi klavirski koncert, op. 83, posvećen njegovom učitelju Marksenu, Brams dobija ponudu od fon Bilova da sa Majningenskim dvorskim orkestrom premijerno izvedu ovaj koncert. Brams pristaje i tako počinje njegova saradnja sa fon Bilovom i Majningenskim orkestrom.
Hans fon Bilov se veoma divio Bramsu i smatrao ga je jednim od najvećih kompozitora posle Baha i Betovena. Po njemu, postoje 3B u klasičnoj muzici, tri velikana: Bah, Betoven i Brams. Jednom prilikom je izjavio:
„Moje muzičko verovanje je u Es-duru, jer taj tonalitet sadrži tri b (oznaka za snizilicu): Bah, Betoven i Brams!“
Brams je bio prijatelj i sa Johanom Štrausom II, koga je veoma cenio. Iako su se upoznali mnogo ranije, njihovo prijateljstvo počelo je 1889. godine. Čuvena je anegdota o tome kada je Štrausova žena Adel zamolila Bramsa da joj da autogram na lepezi. On je zapisao početak valcera „Na lepom plavom Dunavu“, a onda dodao „na žalost, nije Brams“.
Johan Štraus II i Johanes Brams
Pisati ili ne?
Nakon veoma uspešne premijere Bramsovog Drugog gudačkog kvarteta u Beču (1890), on razmišlja o tome da prestane sa komponovanjem. Kako je napisao prijatelju, smatrao je da dovoljno postigao i sad želi da malo uživa u životu. U to vreme svirao je sa mladom solo pevačicom Alis Barbi, koja je bila 25 godina mlađa od njega. Ne zna se da li je bilo nešto između njih.
No, već sledeće godine, inspirisan klarinetistom Majningenskog orkestra, Rihardom Mulfeldom, vraća se komponovanju. Tada nastaju njegova dela za klarinet: Klarinetski trio (op. 114), Klarinetski kvintet (op. 115) i dve sonate, op. 120.
U maju 1896. godine umire Klara Šuman, što je za Bramsa bio neverovatan udarac. Priča se da je bio toliko rastrojen da je, na putu za sahranu, seo u voz koji je išao u suprotnom pravcu.
Negde u to vreme nastaju i njegova poslednja dela za klavir, među kojima su i tri Intermeca op. 117, koje je nazvao „Uspavanke moga bola“
- Andante moderato (Es-dur) – 00:00
- Andante non troppo e con molto espressione (b-mol) – 05:47
- Andante con moto (cis-mol) – 10:44
U leto 1869. godine Bramsu je dijagnostikovana žutica, a nešto kasnije te godine i rak jetre (od kog je umro njegov otac). Njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti bilo je 7. marta 1897. godine na koncertu na kome je Hans Rihter dirigovao Bramsovu Simfoniju br. 4. Publika je tako dobro prihvatila delo da je bilo ovacija nakon svakog stava!
Bramsovo zdravstveno stanje se u narednim danima veoma pogoršalo. Prema jednoj priči, 3. aprila 1897. godine, pred smrt, Brams je napisao:
„Radi promene, ja sam malo prilegao, pa mi je zbog toga nezgodno da pišem..“
Nedugo zatim izgubio je svest i izdahnuo.
Sahranjen je na Centralnom groblju u Beču.
Bramsov grob u Beču