U antičkoj Grčkoj, najstariji muzički oblik bila je KITARODIJA – pevač bi sam sebe pratio na kitari, a u pauzama između pevanja svirao bi interludijum*. Pevale su se uglavnom ljubavne pesme, odlomci iz epopeja (kojima bi prethodio preludijum), zdravice, političke pesme… Glavna tačka kitarodičkih nastupa bio je NOMOS, posvećen bogu Apolonu, koji se sastojao iz nekoliko delova.

AULODIJA predstavlja oblik starogrčke muzike gde je pevanje praćeno sviranjem na aulosu. Naravno, za ovakav oblik muziciranja potrebna su dva izvođača (zato što je aulos duvački instrument), pa je možda to bio razlog što je aulodija bila manje popularna od kitarodije.

Što se tiče instrumentalne muzike, postojale su kitaristika i auletika. I ovi muzički oblici dobili su svoje nazive prema instrumentima koji u muziciranju učestvuju: KITARISTIKA je sviranje na kitari (bez pevanja), a AULETIKA – sviranje na aulosu. Što se popularnosti ovih oblika tiče, kitaristika je bila manje popularna od auletike. Repertoar je bio manji, siromašniji, a cilj je bio što bogatije ukrasiti melodiju.

Solo muziciranje na aulosu bilo je mnogo više cenjeno, a i repertoar je bio mnogo bogatiji. Glavna forma ovog muziciranja bio je „pitijski nomus“, koji je, zapravo, prvi pokušaj programske muzike. Naime, umetnik na aulosu trebalo je da dočara borbu Apolona sa zmajem Pitosom, i to po tačno utvrđenom redosledu numera:

1. uvodno raspoloženje
2. Apolon izaziva zmaja
3. borba
4. Apolonova pobeda i njegove pobedničke pesme

Naravno, osim ovih oblika, postojale su i mešovite vrste instrumentalne muzike (zajednički nastupi aulosa i kitare), kao i horska muzika.

HORSKO PEVANJE počelo je da se razvija od 8. veka pre nove ere. Hor je obično činilo između 15 i 30 pevača, a nastupali su uz pratnju kitare i/ili aulosa. Zanimljivo je da su u to vreme članovi hora pevali samo u oktavama ili unisono (nije bilo pevanja u razmaku terce ili kvinte).

Pošto su horovi nastupali u raznim prilikama, vremenom su se izgradili i različiti horski oblici, od kojih su najznačajniji tren, pean i ditiramb.

TREN je bilo horsko pevanje uz pratnju aulosa, koje je bilo povezano sa pretklasnom magijom. Ovo pevanje vremenom se razvilo u oplakivanje i žalopojke, tako da je postalo sastavni deo svih pogrebnih obreda (iliti sahrana).

PEAN je bila pesma radosti, koja je pevala o zdravlju, sreći, pobedi u predstojećim ratnim pohodima, o dobru koje očekuju od bogova… Obično je bila posvećena Apolonu.

DITIRAMB je bio posvećen Dionisu, bogu vina, a stari Grci pevali su ga u proleće. U izvođenju ovog muzičkog oblika učestvovalo je obično oko 50 pevača i plesača, koje je najavljivao solista (korifej). Pratili su ih svirači na aulosu (ili  diaulosu) i bubnju. Pevači i plesači bili su preobučeni u kozje ili jareće kože i kružili su oko Dionisovog oltara.

Iz ditiramba se vremenom razvio najvažniji književno-muzički oblik stare Grčke – tragedija.

TRAGEDIJA se kao oblik javlja tek sredinom 6. veka pre nove ere, a svoju pravu formu stekla je u 5. veku pre n.e. Sama reč ‘tragedija’ nastala je od dve reči: ‘tragos’, što znači jare i ‘ode’, što znači pesma.

I u tragediji (kao u ditirambu) pevači i plesači kružili su oko Dionisovog oltara, uz pratnju svirača, a najavljivao ih je solista. Vremenom se uloga soliste i hora proširivala, a pojavili su se i glumci – u početku jedan, a zatim tri (u klasičnoj grčkoj tragediji nije bilo nikad više od tri glumca). Glumci su imali maske na licu, a neki su koristili i sandale sa velikim platformama – tzv. koturne. Muškarci su glumili i ženske uloge.

U to vreme, u Atini su se svakog proleća održavale Dionizijske svečanosti. Trajale su po 4 dana, a u njima je učestvovao ceo grad (osim robova, naravno). Svečanost je počinjala tako što bi se organizovala povorka (koju su činili članovi horova), koja bi kroz grad nosila Dionisovu sliku. Zatim bi se prinela žrtva, a onda bi svi odlazili u amfiteatar, noseći statuu Dionisa. U amfiteatru bi se tada najavljivale dramske priredbe koje će biti izvedene u naredna četiri dana. Naime, na ovim svečanostima nadmetalo bi se po 3 tragičara i 3 ili 5 komičara, a najbolji glumci i dela bi na kraju bili nagrađeni.

Pošto je autor teksta obično bio i kompozitor, u tragediji je vladala čvrsta povezanost reči i tona. Inspiraciju za sadržaj tragedije, pisci su uglavnom preuzimali iz mitologije, a priča bi uvek govorila o sukobu čoveka sa sudbinom.

Najpoznatiji autori antičkih tragedija bili su Eshil (Okovani Prometej, Oresteja), Sofokle (Antigona, Kralj Edip, Elektra) i Euripid (Elektra, Ifigenija na Aulidi, Ifigenija u Tauridi).

Grčka tragedija ima veliki značaj, ne samo u razvoju grčke kulture, već i u razvoju kulture celokupnog čovečanstva. Na temeljima grčke tragedije u Firenci će pred kraj renesanse nastati opera, a veliki reformatori opere, Gluk i Vagner, svoje ideje za unapređivanje ovog muzičko-scenskog oblika naći će upravo u antičkoj tragediji.

(više o antičkoj tragediji možete naći OVDE)

*Interludijum: međustav; samostalna kompozicija ili deo kompozicije, koji razdvaja stavove ciklusne forme ili delove neke kompozicije (početak teksta)

**Slike preuzete sa sledećih sajtova: 1, 2, 3, 4

Napomena: zahvaljujem se profesorki Lejli Džambazov za pomoć u pisanju ovog teksta! 🙂