Na današnji dan, 16. jula 1858. godine, rođen je Ežen Isaj (Eugène Ysaÿe), belgijski violinista, kompozitor i dirigent, često nazivan i „Kralj violine“. Iako je Ežen poticao iz seoske porodice, skoro svi u njegovoj porodici svirali su po neki instrument. Interesantno je da postoji legenda o tome kako je prva violina dospela u Isaj porodicu. Legenda glasi ovako:

Nekada davno, drvoseče su u šumi našle jednog dečaka i doveli su ga u selo. Dečak je bio vredan i počeo je da radi kao kovač. Jednom prilikom, na seoskom festivalu, on je zadivio sve prisutne svirajući na instrumentu zvanom „viol“ (gudački instrument koji se upotrebljavao u baroku, najbliži „rođak“ današnjoj violini). Od tada su seljani svakodnevno uživali pevajući i igrajući uz prelepu muziku koju je dečak stvarao.

Jednoga dana ispred kovačnice u kojoj je dečak radio zaustavio se grof. Dok je čekao da dečak potkuje konja, grofov sluga video je viol u kovačnici i rekao dečaku da je na grofovom dvoru slušao muzičare koji su svirali na sličnom instrumentu. Međutim, taj instrument sa dvora zvali su „violina“ i bio je mnogo bolji – ton mu je bio sličan ljudskom glasu i mogao je odlično da dočara i tugu i radost i sva druga osećanja. Od tog momenta, dečak više nije mogao da uživa u zvucima viola. Danju i noću mislio je samo na taj čudesni novi instrument.

Jedne noći usnuo je čudan san. Pred sobom je video ženu neverovatne lepote, koja je mu je prišla i poljubila ga u čelo. U tom momentu se probudio i pogledao u zid ispred sebe na kome je do tada stajao viol. Ono što je video bilo je potpuno neverovatno – umesto viola, na zidu je sada stajala potpuno nova violina! Dečak je istog momenta ustao i počeo da svira, uživajući u prelepim zvucima violine. Eto tako je, prema legendi, prva violina stigla u Ardeni i u Isaj porodicu.

Rođen u Liježu, u Belgiji, Ežen Isaj je vać sa 5 godina počeo da uči violinu pod budnim okom svog oca. Iako je kasnije studirao kod mnogih poznatih violinista, često je govorio da je upravo od oca naučio sve što je trebalo da zna o violini i da su ti časovi sa ocem bili odličan temelj za njegovo dalje napredovanje.

Sa samo 7 godina upisao je Konzervatorijum u Liježu, ali je ubrzo bio zamoljen da se ispiše zbog slabog napredovanja. Ovome je uzrok bilo verovatno to što je mladi Ežen, kako bi pomogao svojoj porodici, pored studiranja svirao i u dva lokalna orkestra, od kojih je jednim dirigovao njegov otac. Po napuštanju Konzervatorijuma, nastavio je da svira u ovim ansamblima, ali je nastavio i samostalno da se edukuje i da vežba violinu. Do svoje 12-te godine napredovao je toliko da je zadivio i čuvenog violinistu Anrija Vijetana. Naime, kada je jednom prilikom prolazio pored Eženove kuće, Vijetan je čuo mladog violinistu koji je vežbao u podrumu. Bio je toliko oduševljen onim što je čuo, da se odmah zainteresovao za dečakovo dalje obrazovanje i usavršavanje. Sredio je da Ežen ponovo bude primljen na Konzervatorijum, međutim sada je bio u klasi Vijetanovog asistenta, čuvenog Henrika Vijenjavskog. Kasnije je Ežen studirao i kod samog Vijetana i toliko su se zbližili da je pred kraj svog života Vijetan zamolio Ežena da dođe kod njega u letnjikovac i svira samo za njega.

Po završetku Konzervatorijuma u Liježu, Isaj je neko vreme svirao kao prvi violinista u orkestru Bendžamina Bilsa, koji je kasnije prerasao u Berlinsku Filharmoniju. Mnogi poznati muzičari dolazili su da slušaju ovaj orkestar između ostalog i zbog Isaja. Među njima su bili Jozef Joakim, Franc List, Klara Šuman i Anton Rubinštajn, koji je zamlio da Isaj bude oslobođen svog ugovora sa orkestrom, kako bi mogao da ga prati na turneji.

U svojoj 27-oj godini Isaj je nastupio kao solista sa simfonijskim orkestrom „Concert Colonne“ u Parizu, čime je započela njegova uspešna karijera soliste. Imao je koncertne turneje skoro po celom svetu – po Evropi, Rusiji i Sjedinjenim državama. Mnogi poznati kompozitori posvetili su mu svoja dela: Klod Debisi, Kamij Sen-Sans, Cezar Frank i Ernest Šoson. Godine 1886. osnovao je i „Kvartet Isaj“, sa kojim je premijerno izveo Debisijev „Gudački kvartet“.

Osim solističke karijere, Isaj je imao i vrlo uspešnu karijeru profesora, koja je započela kada je imao 28 godina i trajala skoro do pred kraj njegovog života. Kako je vreme odmicalo, on se sve više okretao podučavanju, a kasnije i komponovanju, zbog zdravstvenih problema sa kojima se borio (najviše je imao problem sa rukama). Napisao je puno kompozicija za gudačke instrumente, od kojih su najpoznatije njegove Sonate za violinu, op. 27 (ukupno 6), Sonata za čelo, op.2, Sonata za dve violine, osam Poema za različite instrumente i za orkestar, a pred kraj života napisao je i operu („Peter the Miner“) i to u Valonskom dijalektu.

Godine 1898. ponuđeno mi je mesto muzičkog direktora Fiharmonije u Njujorku, ali je on odbio zbog velikog broja zakazanih koncrata. Deset godina kasnije prihvatio je mesto muzičkog direktora u Simfonijskom orkestru Sinsinatija, gde je radio do 1922. godine.

Ežen Isaj bio je učenik tzv. Franko-Belgijske škole violine. Glavne odlike ove škole su elegancija pri sviranju, pun, bogat ton dobijen prevlačenjem celog gudala preko žica, precizna tehnika leve ruke i korišćenje gudala pomeranjem cele podlaktice, dok su zglob šake i nadlaktica mirni. Za razliku od ove škole, Nemačka škola propagira sviranje iz zgloba šake, a Ruska škola zastupa pomeranje cele ruke pri sviranju.

Osim po velikom tonu, raznovrsnoj upotrebi vibrata i neverovatnoj tehnici, Isaj je bio poznat i po svom rubatu (male izmene u tempu). Poznati violončelista, Pablo Kazals, tvrdio je da nikada ranije nije čuo violinistu koji tako čisto svira dok nije čuo Ežena. Iako je Isaj bio odličan interpretator kasno-romantičarskih i modernih kompozicija, najviše su ga cenili zbog prelepih izvođenja kompozicija Baha i Beovena.

Ežen Isaj ženio se dva puta – do 1924. godine žena mu je bila Luiz Isaj, a posle njene smrti oženio je jednu svoju studentkinju (Jaenette Dincin), koja je bila 44 godine mlađa od njega! Upoznali su se 1922. godine, dok je Ežen dirigovao Orkestrom Sinsinatija. Njegov jedini zahtev bio je da posle njegove smrti ona nastavi da svira pod njegovim imenom.

Interesantno je da je Isaj bio blizak prijatelj kraljice Belgije – Elizabete, koju je učio da svira violinu iako nije imala talenta. Posle njegove smrti, njegova udovica nastavila je da podučava kraljicu.

Isaj je umro 1931. godine, u svom domu u Briselu, posle duge borbe sa dijabetesom, zbog koga su morali da mu amputiraju levu nogu. U njegovu čast nastalo je Internacionalno takmičenje za violinu u Briselu, koje je 1951. godine postalo deo Takmičenja kraljice Elizabete (Queen Elisabeth Music Competition).