Milij Balakirjev (Милий Алексеевич Балакирев) bio je ruski kompozitor, pijanista i dirigent. Muzičko obrazovanje stekao je uglavnom kao samouk. Neko vreme je studirao i matematiku, ali posle susreta sa Mihailom Glinkom, potpuno se posvetio muzici.

Zahvaljujući Glinki, Balakirjev je počeo da radi na afirmisanju ruske nacionalne škole u muzici. Njegovo mišljenje i entuzijazam delili su i kompozitori Cezar Kjui, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov i Aleksandar Borodin. Ovi kompozitori ubrzo su postali poznati pod nazivom „Ruska Petorka“ (ili samo „Petorica“). Pošto je Balakirjev bio najautoritativnija ličnost u ovoj grupi, često su ih nazivali i „Balakirjev kružok“. Kompozicije „Petorice“ bile su inspirisane ruskim folklorom, pričama i legendama, tako da su uglavnom imale programski karakter.

Zajedno sa horovođom Lomakinom, Balakirjev je 1862. godine osnovao Besplatnu muzičku školu, u kojoj se moglo dobiti elementarno muzičko obrazovanje. Učenici škole su, takođe, mogli da učestvuju i u izvođenju horskih ili orkestarskih kompozicija, koje bi škola odabrala. Naročita pažnja poklanjala se delima ruskih kompozitora.

Uporedo sa osnivanjem Besplatne muzičke škole, počinje i dirigentska karijera Balakirjeva. Interesantno je da je on bio prvi ruski dirigent koji je dirigovao napamen. Čak je i u ostalim krajevima Evrope ovakav način dirigovanja bio neuobičajen.

Kao suprotnost „Petorici“, u Rusiji su delovali članovi Ruske muzičke škole, na čelu sa Antonom i Nikolajem Rubinštajnom. Oni su se, takođe, zalagali za razvoj ruske nacionalne muzike, ali su smatrali da treba prvo dobro ovladati muzičkom baštinom Zapadne Evrope, da bi se uopšte mogla postići muzička samostalnost. Ovo rivalstvo trajalo je dugo i na kraju rezultiralo finansijskom propašću Balakirjeve škole. On je to veoma teško podneo – doživeo je nervni slom 1872. godine. Tada se povukao iz sveta muzike, a kako bi imao dovoljno novca za život, bio je prinuđen da radi na železnici. Međutim, od 1876. godine, Balakirjev se, polako, ali sigurno, vraća u svet muzike.

Iako samouk, Balakirjev je, po rečima Rimskog-Korsakova, bio odličan pijanista i improvizator, umeo je veoma dobro da čita s lista i posedovao je neverovatan osećaj za pravu harmoniju. Kao kompozitor, Balakirjev je bio poznat po tome što je jako dugo radio na svojim kompozicijama. Npr. za Sonatu u b-molu trebalo mu je, sa prekidima, čitavih 50 godina! Pa ipak, njegov opus sadrži veliki broj dela, od kojih su najpoznatija dve simfonijske poeme – „Tamara“ i „Rusija“ i fantazija za klavir „Islamej“, koju su kasnije orkestrirali Alfredo Kazela i Sergej Ljapunov.

Milij Balakirjev umro je na današnji dan – 29. maja 1910. godine.