Jedan od najznačajnijih italijanskih predstavnika Bečke klasične škole bio je italijanski kompozitor i violončelista Luiđi Bokerini (Luigi Boccherini). Rođen je na današnji dan – 19. februara 1743. godine, u gradu Luka u Italiji, u porodici muzičara. Njegov otac, profesionalni muzičar, svirao je violončelo i kontrabas. Zahvaljujući ocu, mali Luiđi počeo je da svira violončelo sa 5 godina. Kada je napunio 9 godina, nastavio je učenje kod muzičkog direktora katedrale San Martino. Napredovao je toliko brzo da je već sa 13 godina nadmašio svog učitelja. Tada je imao i svoj prvi javni nastup, koji je bio izuzetno uspešan. Vrlo brzo postao je poznat kao virtuozni čelista.

Njegov sledeći učitelj bio je G. B. Costanzi, muzički direktor Bazilike Sv. Petra u Rimu. Luiđi je u Rimu proveo godinu dana, a onda je, zajedno sa ocem otišao u Beč, gde su neko vreme svirali u orkestru Dvorskog pozorišta (Burgtheater).

Svoje prve kompozicije objavio je u 17-toj godini (1760.).

Sa 22 godine (1765.) odlazi sa ocem u Milano, koji je u to vreme bio stecište talentovanih muzičara. Tu nastaje njegov prvi gudački kvartet.

Na žalost, iste godine počinju i njegovi problemi sa zdravljem, koji će ga pratiti celog života, a već sledeće godine (1766.) njegov otac umire.

Godine 1767. započinje izuzetno uspešnu koncertnu turneju po Italiji i Francuskoj sa violinistom Filipom Manfredijem (Filippo Manfredi). Ova turneja završava se 1769., kada Bokerini dobija posao kompozitora i izvođača u službi Don Luisa (Don Luis Antonio Jaime de Borbón y Farnesio), na Španskom dvoru. Sve do Luisove smrti, Bokerini je komponovao i izvodio kamernu muziku na dvoru, i to u glavnom gudačke kvintete.

Pre Bokerinija, gudački kvintet činile su 2 violine, 2 viole i violončelo. On je taj sastav promenio u 2 violine, violu i 2 čela. Njegovi kvinteti su vrlo često zvučali kao koncerti za violončelo u pratnji gudačkog kvarteta. To je delimično bilo i zbog toga što je Bokerini vrlo često na violončelu izvodio kompozicije koje su u originalu bile napisane za violinu. Pošto su kompozicije za violinu pisane u višem registru nego kompozicije za violončelo, to je značilo da je on morao ta dela da prilagodi svom instrumentu. Zbog ove veštine bio je veoma cenjen kod svojih kolega, a usavršio ju je zahvaljujući tome što je , kad god bi se neki violinista razboleo, on svirao njegovu deonicu.

Pošto je sada imao stalno zaposlenje, Bokerini je rešio da se oženi, što je i uradio 1771. godine. Na žalost, 14 godina kasnije, njegova žena je umrla. Iste godine (1785.), umro je i njegov poslodavac, Don Luis, što je značilo da je Bokerini ostao bez posla. Tada se obratio kralju Karlu sa molbom da ga primi u službu kao muzičara. Kralj mu je odobrio penziju i dodelio mu neke sitne poslove.

Bokerinijeva sreća se na kratko preokrenula 1786. godine, kada ga je princ Fridrih Vilhelm (Friedrich Wilhelm II), kasnije kralj Prusije, proglasio svojim „Kompozitorom kamerne muzike“. Princ se amaterski bavio sviranjem violončela i flaute i bio je veliki poštovalac i pokrovitelj umetnosti. Iako je Bokerini za njega napisao puno kompozicija, nikada nije bio na Pruskom dvoru – ostao je u Španiji, odakle je svoje kompozicije slao kralju.

Godine 1787. Bokerini se ponovo oženio.

Sa izdavačem i kompozitorom Ignacom Plejelom (Ignaz Pleyel) Bokerini je počeo da sarađuje 1796. godine. Međutim, bila je to loša saradnja, jer mu Plejel nije prijavljivao celokupnu zaradu.

Posle smrti Fridriha Filhelma (1797), Bokerini je uspeo da dobije pokroviteljstvo Napoeleonovog brata, Lusijena Bonapartea (Lucien Bonaparte), koji je tada bio u Madridu kao ambasador Francuske. Ova saradnja trajala je sve do kompozitorove smrti.

Sreća je ponovo napustila Luiđija – njegove dve ćerke umrle su od epidemije, jedna za drugom, 1802. godine, a dve godine kasnije i njegova druga žena i treća ćerka su umrle.

Iako je nastavio da komponuje i posle ove tragedije, bilo je jasno da nije imao veliku volju za životom. Umro je 28. maja 1805. godine u Madridu, a 1927. njegovo telo je prenešeno u Luku, njegov rodni grad.

Nadživela su ga dva sina. Veruje se da njegovi potomci i danas žive u Španiji.

Bokerini je za sobom ostavio veliki opus: 91 gudački kvartet (Hajdn je napisao 83), preko 130 kvinteta za razne kombinacije gudačkih instrumenata, 30 simfonija, 12 koncerata za violončelo (od kojih je najpoznatiji Koncert u B-duru, G482), sonate za različite instrumente (najmanje 19 za violončelo) i puno drugih kompozicija za kamerne sastave.

Veliki deo svoje kamerne muzike Bokerini je komponovao po uzoru na Hajdna, koga je veoma cenio i koji je na njegov rad imao veliki uticaj. Zbog toga su ga savremenici prozvali „Hajdnovom ženom“. 😉 Međutim, Bokerinijeva i Hajdnova dela razlikuju se, između ostalog, i po tome što se u svojim kompozicijama Bokerini uvek trudio da violončelu dodeli značajniju ulogu, dok je kod Hajdna deonica violončela bila više u funkciji pratnje.

Njegovo najpoznatije delo je svakako Menuet iz Gudačkog kvarteta u E-duru, op.11, br.5 (G 275).

Osim instrumentalne muzike, Bokerini je pisao i vokalna dela – jednu operu („La clementina“, tzv. zarzuela), dva oratorijuma i Stabat mater.

Bokerinijevo delo „Musica notturna delle strade di Madrid„, iz Gudačkog kvarteta u C-duru (op. 30, br.6, G324), korišćeno je u filmovima The Ladykillers i Master and Commander: The Far Side of the World.

Katalog njegovih kompozicija napravio je francuski muzikolog Iv Žerar (Yves Gérard, rođen 1932.), pa se zato pojavljuje slovo ‘G’ u oznaci dela. Ovaj katalog objavljen je u Londonu 1969. godine.

Za popularizaciju njegovih gudačkih kvinteta zaslužni su članovi „Bokerini kvinteta“ (Boccherini Quintet). Oni su, naime, otkrili celu zbirku prve edicije Bokerinijevih kvinteta u Parizu i od tada ih neprestano izvode na koncertima širom sveta.

*slika preuzeta odavde