Ovu priču su verovatno već čuli mnogi od vas, ali toliko je dirljiva da zaslužuje da je i ovde zapišem.
Iako su Plasido Domingo (Placido Domingo) i Hoze Kareras (José Carreras) danas veliki prijatelji, nije uvek bilo tako. Zbog političkih nesuglasica, ova dva tenora su 1984. godine postali neprijatelji. To je bilo toliko ozbiljno da nisu uopšte želeli da nastupaju zajedno na koncertima. U njihovim ugovorima je bilo strogo naglašeno da neće pevati ukoliko i onaj drugi nastupa.
Na žalost, Hoze Kareras je 1987. godine otkrio da boluje od leukemije. Odlučio je da se bori protiv ove opake bolesti, tako da je usledilo dugo lečenje. Podvrgao se raznim tretmanima – hemoterapija, transplantacija kostne srži, transfuzija krvi. Zbog lečenja je morao i da putuje jednom mesečno u Sijetl u Americi. Pošto zbog bolesti nije mogao da nastupa, zbog velikih troškova lečenja njegovo bogatstvo se polako smanjivalo. Na svoju sreću, kada mu je pomoć najviše bila potrebna, otkrio je da u Madridu postoji fondacija „Hermose“, koja se bavi pomaganjem obolelima od leukemije. Zahvaljujući pomoći ove fondacije, Kareras je pobedio bolest i vratio se pevanju.
Nije mu puno trebalo da povrati staru slavu i da još jednom pokaže svoj neverovatan talenat. Tada je pokušao da se priključi fondaciji koja mu je tako puno pomogla. Međutim, na svoje iznenađenje, otkrio je da je osnivač „Hermose“ fondacije njegov „neprijatelj“ Plasido Domingo! Kasnije je otkrio da je Domingo osnovao ovu fondaciju prvenstveno da bi pomogao Karerasu u borbi protiv leukemije. Želeo je, međutim, da ostane anoniman, da ne bi ponizio Karerasa zbog prihvatanja pomoći od „neprijatelja“.
Izuzetno dirljiv bio je susret ove dvojice velikana na jednom Domingovom nastupu u Madridu. Kareras je prekinuo koncert i pred svima zamolio Dominga za oproštaj i javno mu zahvalio. Domingo mu je uzvratio srdačnim zagrljajem i od tada su postali veliki prijatelji.
Kada su Dominga reporteri kasnije upitali zašto je uopšte osnovao fondaciju „Hermosa“ i zašto je pomogao Karerasu, koji mu je konkurencija, Domingo je odgovorio kratko i jasno:
– „Ne možemo dozvoliti sebi da izgubimo takav glas…“
Odusevljavaju me ovakve price. Fenomenalna prica a jos jaci potez PRIJATELJA…
Genijalno…
Nisam znala ovu priču, i ne mogu ti opisati koliko mi je drago što sam pročitala ovako nešto!
Prijateljstvo je nešto što cenim najviše na svetu.
Pravo prijateljstvo, OVAKVO prijateljstvo…
Fascinirana sam! Hvala!
😉
Pravo da vam kažem, kada sam prvi put čula ovu priču, ostavila je baš jak utisak na mene. Neverovatno! I svaki sledeći put kada je se setim, obuzme me neko pozitivno osećanje. Ovo samo pokazuje šta su zapravo prave vrednosti u životu…
Divna priča o pravom prijateljstvu i pravim vrednostima u životu, slažem se.
Jedini problem sa pričom je da nije istinita : (
Ovo je urbana legenda:
http://en.wikipedia.org/wiki/Hermosa_Foundation
evo i zvanične izjave Carrerasove fondacije o tome:
http://www.fcarreras.org/eng/noticies.php
Svejedno, priča ne mora da bude istinita da bi bila lepa i poučna.
Slična priča koju sam čuo se radi o malom dečaku sa sela Alexu koji je jednom prilikom spasio od davljenja engleskog lorda. Lord je, radi zahvalnosti, odlučio da plati školovanje medicinskih nauka malom Alexu koje on ne bi nikako mogao da priušti. Taj mali Alex je zapravo Alexander Fleming, pronalazač penicilina! Kako to obično u životu biva, lord je imao sina koji se jako razboleo od upale pluća i umro bi da nije tretiran penicilinom. Divna priča.
Ime lorda? Randolph. Ime sina?
Winston …
Churchill …
Na žalost, i ovo je urbana legenda:
http://www.winstonchurchill.org/i4a/pages/index.cfm?pageid=102
@marinowski
Zahvaljujući tvom komentaru, pogledala sam tekst na Wikipediji. Tačno je da je to urbana legenda, ali ja to nisam znala. Sorry…
Prava priča, kako tamo piše(a za one koje mrzi da traže po Wikipediji 😉 ), je da je Kareras zaista oboleo od leukemije 1987. godine i da je imao vrlo slabe šanse za oporavak. U narednih godinu dana podvrgao se lečenju, koje je uključivalo i hemoterapiju i presađivanje kostne srži. Ne samo da je uspeo da se izleči, već se i vratio na scenu i nastavio svoju pevačku karijeru.
Zahvaljujući ovom iskustvu, osnovao je 1988. godine „Internacionalnu fondaciju Hoze Kareras“, koja je pomagala obolelima od leukemije. Kako bi sakupili novac za ovu fondaciju, „Tri tenora“ (Kareras, Domingo i Pavaroti) su održali koncert 1990. godine, za vreme fudbalskog prvenstva u Italiji.
Inače, Domingo i Kareras nikada nisu bili neprijatelji…
Vidiš, nekada legenda lepše zvuči nego istina, makar je i ovo za Tri tenora lepa priča.
Čitajući tvog blog naučio sam puno novih zanimljivosti, updateovao sam informacije koje sam pogrešno čuo, ili pogrešno zapamtio …
A najviše od svega naslušao se izvrsne muzike, a to je najvažnije : )
Meni nije bas najbitnija prava istina u odredjenim pricama.
Prava istina je da ovakve price podsticu u nama ono najbolje i da nas uvek vracaju na pravi put kada je to potrebno !!!
Marija, Marinovski , hvala vam…
Dirljivo nema sta.
Prica je stvarno dirljiva i poucna, ali sto kaze deda nije bitna prava verzija neke price vec ono sto nas u prici podstice na ono najbolje u nama.
Divno.
Prica je jako dirljiva, nisam je cuo do sad, a sam koncept bloga izvanredan. Odmah je otisao u favorites :).
Hvala na pohvalama 🙂
Kako divan blog!
Sluchajno sam naishao na njega i zadrzhao se… toliko dugo… da mu znam svaki kutak i… srecan sam!
Svet mozhe biti mnogo lepshe mesto, ali promene pochinju u nama samima.
Dobrotom svako mozhe dati svoj doprinos toj promeni!
Pa, lepo. Sve je tu pred našim očima, jasno i iskreno.Da li je baš sve istinito i nije tako važno. Poruku, mislim, ne shvataju svi čak ni većina. Da, promene treba da počnu u nama samima. I to samo jedna, jedina i ništa više od toga. Cela ljudska istorija ne bi bila tako ispunjena krvlju, suzama i znojem da čovek nema
tu jednu lošu osobinu a to je SEBIČNOST. Čini mi se da ni Hrist nije dobro shvaćen, nebitno da li ga ljudi gledaju kao istorijsku ili mitsku ličnost. Nije izraz nesebičnosti dati siromahu jedno od svoja dva odela već ne gaziti po glavama
drugih da se bude malo „bogatiji“, a toga je ova naša lepa
Srbija prepuna od vrha do najdubljeg dna.
U pravu si, Bane. Srećom, ima i puno ljudi koji se trude da ovaj svet učine boljim mestom za život 🙂
VELIKI LJUDI ne moraju da budu na prvim stranama tabloida.
VELIKI LJUDI budu i anonimni!
BRAVO!!! (možda ne čujete ali aplaudiram……)
Hvala Mirjana! 🙂