Proučavanjem muzičkog života današnjih primitivnih plemena, može se dobiti slika o životu i muzičkoj kulturi naroda prvobitne ljudske zajednice.

U samom početku, muzika je bila u uskoj vezi sa magijom. Njena uloga bila je da pomogne da se neka radnja uspešno završi (npr. lov, ratni pohodi, prizivanje kiše ili lepog vremena…). Takva muzika je obično bila povezana sa plesom. U ovim magijskim obredima bilo je jako bitno da se muzika uskladi sa rečima, pokretima i mimikom, što nagoveštava začetke dramskog roda. Karakteristično je i ponavljanje pojedinih pevanih delova u tačno određenom broju.

Napevi su u početku bili vrlo jednostavni – melodija je bila malog opsega, ali je zato dinamičko i ritmičko nijansiranje bilo vrlo bogato. Sa razvojem kulture prvobitnih ljudi, menjaju se i napevi. Opseg melodije se širi do kvarte, kvinte, a zatim i do oktave, čime se omogućava fiksiranje tonaliteta. Pojavljuju se i prve lestvice, koje se sastoje od pet tonova (pentatonske) i imaju nekoliko varijanti (u zavisnosti od rasporeda intervala). Nastaju kolektivne pesme – plesovi, uspavanke, ljubavne i epske pesme, kao i radne pesme. Javlja se i podela uloga – plesači više ne pevaju, već samo igraju. Organizuju se i prva takmičenja među plemenima uz pesmu i ples.

Vrlo brzo dolazi i do pojave višeglasja, što znači da se jednoj melodiji suprotstavlja bar još jedna melodija, koja je delimično ili potpuno različita od prve, ali teče uporedo sa prvom. I tu ima nekoliko faza razvoja: prvo se pojavljuju paralelne kvinte i oktave, onda kvarte i terce, a zatim i paralelne sekunde. Nastaje i razvijeniji oblik višeglasja – heterofonija, gde se obe melodije kreću u unisu, ali na pojedinim mestima druga melodija se udaljava od prve ili varira prvu melodiju (kao kad se peva uz gusle). Bordun je takođe oblik višeglasja. Predstavlja stalno držanje ili ponavljanje jednog istog tona iznad ili ispod napeva.

Instrumenti

Prvi duvački instrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke bile su ruke. Prvobitni čovek je pravio instrumente da bi mogao da proizvede zvuke koje nije mogao da otpeva (zvuk vetra, kiše i sl.). Pošto mu je dosadilo da udara dlanom o dlan, prvobitni čovek počeo je rukama da udara o neki drugi predmet ili čak predmetom o predmet. Tako je nastao čitav niz različitih udaraljki od drveta i metala. Postojale su i razne vrste čegrtaljki, koje su bile smatrane amajlijama.

Prvi žičani instrument bio je verovatno muzički luk. Ličio je na lovački, ali je bio veći. Sastojao se od rezonantne kutije i jedne žice, o koju se udaralo štapićem. Ostali žičani instrumenti bili su slični harfi, citri ili liri.

Prve flaute nastale su od kostiju ptica ili od trske i proizvodile su u početku samo jedan ton. Kasnije su na njima napravljeni otvori, koji su omogućavali izvođenje različitih tonova (muzičku slobodu). Pošto je shvatio princip rezonance i uvideo na koji način veličina instrumenta utiče na visinu i boju tona, prvobitni čovek je izmislio razne vrste drugih instrumenata i usavršio udaraljke, dodavši im bubanj i marimbu (vrsta ksilofona).

Ovaj tekst, koji je napisala Marija, zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.