Od 1920. do 1943. godine prvi oboista Njujorške filharmonije bio je Bruno Labate. Pošto je bio visok jedva metar i po, svaki put kada bi ustao da razgovara sa dirigentom, ostali članovi orkestra bi tiho dobacivali: „Ustani Bruno! Zar ne znaš kakav je red?“ Međutim, sva ta zadirkivanja on je dostojanstveno ignorisao.
Labate je bio poznat po svojim izjavama, koje su zabavljale njegove kolege u orkestru, ali se ni malo nisu dopadale mladim dirigentima. Jednom prilikom kada je dirigent Džon Barbiroli (inače 16 godina mlađi od Labatea) želeo da proba sa orkestrom jednu Mocartovu simfoniju (u kojoj nije bilo deonice oboe) i jednu Šubertovu simfoniju (u kojoj postoji deonica za obou), Labate je pre probe sa osmehom pitao: „Maestro, šta prvo sviramo? Jel Mocija?“ Barbiroli ga je ošto pogledao i odgovorio: „Ne, Šubija!“ 😀
Međutim, najpoznatija anegdota vezana za ovog izuzetnog oboistu je ona o probi orkestra koju je vodio poznati dirigent Oto Klemperer. Naime, Klemperer je imao običaj da pre početka probe članovima orkestra detaljno objasni istorijsku pozadinu dela kao i uslove u kojima je to delo napisano, zatim da nešto ispriča o životu kompozitora koji je to delo napisao, kao i da pomene različite interpretacije tog dela od strane različitih dirigenata. Obzirom na to da su članovi Njujorške filharmonije izabrali da budu izvođači, a ne muzikolozi, nisu puno pažnje obraćali na ovaj govor, već su za to vreme uglavnom čitali stripove ili rešavali ukrštenice. Samo je jedan čovek pažljivo slušao – Bruno Labate! Čim je Klemperer napravio kratku pauzu u svom opširnom izlaganju, Bruno je ustao i na svom italijansko-engleskom mirno rekao: „Klemp, you talka too much.“ („Klemp, ti previše pričaš“)!
Kada su ga kasnije pitali odakle mu hrabrost da tako nešto uradi i zar ga nije strah da će snositi posledice zbog svojih izjava, on je mirno odgovorio da zahvaljujući računu od 50 hiljada dolara u banci, ne mora da brine ni zbog čega („Witha fifty thousand dollars in the bank, I don’ta worry about nothing.“)… Očigledno je imao i neke druge izvore prihoda 😉
(slika preuzeta odavde)
🙂
Lako je njemu da svira kad ima 50.000 $ i ja bih sviro, čuj mene, ma i pevao bih iako nemam pojma sa pevanjem kad bih imao tu lovu
Odlična priča! 😀
Ova priča me podseća kada sam svirao u vojnom orkestru (sedamdeset i neke godine prošlog veka su tako zvali svirače u vojsci). Leto na otoku Lastovo, mi sviramo na terasi vojnog hotela gde je u to vreme jedna crna kafa koštala manje nego u tada jedinom subotičkom hotelu. Prvi u orkestru je bio saksofonista od metar i šesdeset, inače sjajan čovek i muzičar, no zaboravio sam mu ime. Nakon izvesnog vremena pridje mu vodnik prve klase i kaže: Svirajte nešto lagano. Ali, nama te večeri još nisu dali klopu i saksofonista nam kaže da sviramo Proud Mari (y), valjda sam dobro napisao. Kasnije je stigao Major, glavni za svu vojsku na ostrvu i pita zašto sviramo samo brze stvari. Zbog večere! Jasno je da je večera stigla za pola sata, i svi su mogli kasnije da zaplešu na lagane stvari. Nama je falilo onih Witha fifty thousand dollars nit u džepu nit u banci.