Poznati finski kompozitor, Jan Sibelius, relativno rano je prestao da komponuje i posvetio se svojoj drugoj ljubavi – kulinarstvu. Njegovo imanje postalo je poznato po čestim zabavama, koje su obično trajale i po nekoliko dana. Na jednoj od takvih zabava bio je prisutan i Janov veliki prijatelj, dirigent Finskog nacionalnog orkestra – Robert Kajanus.
Slavlje je trajalo već dva dana i Kajanus se odlično zabavljao. Međutim, kada se probudio sledećeg dana, shvatio je da bi te večeri trebalo da diriguje na koncertu u Petrogradu! Sav u panici, spremio se što je brže mogao i odjurio sa imanja na stanicu, bez pozdravljanja sa domaćinom. Sa stanice se ukrcao na brod do Petrograda i uspeo je da stigne na vreme za koncert.
Sutradan se, zadovoljan zbog uspešnog koncerta, ponovo vratio na Sibelijusovo imanje, gde je žurka još uvek trajala. Videvši ga, Sibelius mu je prišao i, pružajući mu čašu vina, rekao:
– „Pa dobro, Roberte, kakav je to način?! Mi ovde slavimo, a ti toliko dugo sediš u kupatilu!“
Haha, očito ne pratim ovaj blog dovoljno dugo : )
Super ….
Čula sam tu priču o Rostropoviču – svirao je Bahov „Imprompti“ 🙂
http://www.zanimljivamuzika.com/?s=rostropovi%C4%8D
Muzika ima neverovatnu snagu. Često zaboravim to…
Bio sam ulični svirač : )
Interesantno iskustvo. Nisam siguran da bih ga ponovio, sve ima svoje vreme.
Zato me i čudi kako nisu više njih stali da slušaju koncert, kada je zapanjena gospođa toliko dugo pomno slušala. Verujem da je tu bio problem u odabiru lokacije. U podzemnoj svi žure i ne mogu da se osvrnu, da je izabrana iole turističkija lokacija, mislim da bi rezultat bio sasvim drugačiji.
Ne mogu da ne pomenem koncert Mstislava Rostropoviča koji nema baš mnogo veze sa ovim eksperimentom. Jedina veza je da se nastup desio na neformalnom mestu, ispred berlinskog zida, ostalo je sve drugačije. Seo je ispred berlinskog zida i počeo svirati, skupila se gomila ljudi i magija se desila. Nije bilo potrebno da neko izgovori „Sezame otvori se“ da bi se berlinski zid razrusio, za vreme koncerta su ga već uveliko rušili građani grada koji je sramno bio podeljen zidom toliko puno godina. Bilo je to odmah nakon otvaranja granica 1989. godine:
http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/6598895.stm
Uvek se naježim kada vidim sliku Mstislava ispred Mikija Mausa : )
U pravu si za puzzle, i ja sam ga oduvek voleo, čak ga i danas poneki put slažem. Ne u glavi, nego bukvalno, od delića : )
Kada kažeš da znaš iz ličnog iskustva, jesi li bio svirač ili deo reke ljudi koja se „nataložila“? 😉
Hvala ti na ovoj informaciji o Menjuhinu. Zanimljivo je kada svoju sliku o nekom kompozitoru sklapaš iz više priča – uvek sam volela puzzle 😀
Čuo sam za washingtonski eksperiment. Moguće da nas svakodnevna žurba sprečava da zastanemo i prepoznamo lepo. Ipak, iz ove priče sam zapamtio onaj lepši deo, da je jedna žena zastala i dugo ga slušala i na kraju mu se obratila, što se na videu lepo vidi. Na taj način je koncert ipak ispunio svrhu.
Kod uličnog sviranja reka ljudi se ponaša baš kao reka: ako neko zastane da sluša (dakle, desi se prepreka), zastaće još neko, pa još neko, pa još neko, dok se slušaoci ne „natalože“. Znam to iz ličnog iskustva : )
—
O Sibeliusu: Čitao sam ranije intervju sa Yehudi Mehuninom. Pričao je o Bartoku, koji je jednu violinsku sonatu posvetio njemu. Kaže Mehunin da je jednom prilikom posetio Jana Sibeliusa, i da je začudo bio trezan. Pitao ga je koga smatra za najboljeg kompozitora sadašnjice, Jan je uzdahnuo i rekao: nisam ja, nego Bartok.
Tvoja priča dokazuje da je Mehunin bio sasvim u pravu : )
Da, izgleda da su ljudi tada znali kako se prave žurke 😉
Odlična neka žurka. 😀 A što se tiče eksperimenta, šteta što su rezultati tako poražavajući. Nemaju ljudi vremena za lepe stvari.
Moguće, ali onda se postavlja pitanje koliko je neko muzičko delo zaista dobro i koliko je uopšte dobar izvođač? Trebalo bi da umemo da prepoznamo dobre stvari svuda, a ne samo u odabranom i za to posebno pripremljenom abmijentu.
S drige strane, da li to znači da ako se neko loše delo dovoljno dobro izleklamira i prezentuje, da će se automatski prihvatiti kao vrhunsko?
Pazi koliko je dobro. Na prvi utisak sam se oduševio eksperimentom koliko je dobro zamišljen, ali kad bolje razmislim … Svi oni ljudi nekud žure, pogotovu u DC-u. I kod nas da staviš ovog lika u Jagodinu neko će stati samo zato što ga tamo nema, ali ako ga baciš na terazije svi će proći. Da je umesto njega bio i Jimi Hendrix, mislim da bi isto bilo. Nije stvar u muzici već u ambijentu.
Ljudi iz Washington post-a su napravili eksperiment pod nazivom „Stop and hear the music“. Jedan od najboljih violinista trenutno, Džošua Bel, svirao je na stanici metroa u Vašingtonu, od 07:51 do 08:34. Bio je obučen sasvim obično, čak je imao i kačket na glavi. Svirao je neka od vrhunskih dela klasične muzike, na Stradivarijusovoj violini, koja košta oko 3,5 miliona dolara!
Cilj eksperimenta bio je da se vidi koliko ljudi će prepoznati lepotu izvođenja, kao i lepotu same muzike u takvom jednom okruženju. Rezultati su bili poražavajući: iako je u tom periodu 1097 ljudi prošlo pored violiniste, samo sedmoro je zastalo na kratko, a 27-oro je dalo novac – zaradio je nešto malo preko 32dolara.
Tri dana ranije, Džošua Bel imao je koncert u Bostonu. Ulaznice su se prodavale po ceni od 100 dolara, a sala je bila prepuna!
http://www.youtube.com/watch?v=myq8upzJDJc
Više o celom eksperimentu na ovoj adresi:
http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2007/04/04/AR2007040401721.html
Mogu da mislim kakvo je slavlje bilo… LoL
E to su bile žurke …
A koji eksperiment, hoću i ja da vidim 🙁
Jesam. Odličan eksperiment, ali poražavajuć zaključak. Stvarno je šteta što ljudi imaju sve manje vremena za lepotu koja postoji oko njih.
„stop and smell the roses“ 😀
:)))))))) genijalno! a jesi li citala o onom eksperimentu vasington posta sa violinistom u metrou?