Italijanski kompozitor i violinista, Nikolo Paganini (Nicollò Paganini), smatra se jednim od najvećih virtuoza na violini. Njegov otac bio je lučki radnik, ali i veliki obožavalac muzike. Svog sina je još u petoj godini učio da svira na mandolini, a od sedme godine Nikolo uči i sviranje na violini. Počinje da uzima časove i kod raznih violinista, prvo u Đenovi, a onda i u Parmi, ali zahvaljujući svom neverovatnom talentu, vrlo brzo prevazilazi svoje učitelje.
Oko 1800. godine, sa samo 18 godina, Paganini kreće na koncertnu turneju po celoj Italiji. Njegovi koncerti bili su potpuno neuobičajeni za to vreme. Na violini je izvodio prave vratolomije, nešto što publika do tada još nije videla. Između ostalog, svirao je pizzicato i levom i desnom rukom, a često je izvodio i celu kompoziciju na samo jednoj žici. Prema nekim pričama, Paganini je pre koncerta namerno zasecao tri žice, kako bi one u toku koncerta pukle i onda bi on bio „primoran“ da koncert završi svirajući samo na jednoj žici 🙂
Njegova evropska slava počinje od 1813. godine, kada je održao jedan od svojih neverovatnih koncerata u čuvenoj La Scali u Milanu. Od tada njegovi nastupi postaju pravi mondenski događaji na kojima se okuplja tadašnja elita. Iako je cena karte bivala svaki put sve veća, koncertne dvorane su svaki put bile pune.
Zbog svojih neverovatnih tehničkih i muzičkih sposobnosti, verovalo se čak da je Paganini bio u dosluhu sa samom đavolom. Njegova pojava išla je u prilog tim glasinama – bio je veoma mršav, bledog i oštrog lica, raščupane kose.. Bez obzira na sve to, uživao je veliki ugled i poštovanje, a žene su ga svakodnevno opsedale.
Paganini je svirao na violini čuvenog Đuzepea Gvarnerija, koju mu je poklonio jedan bogati obožavalac. Ovu violinu Nikolo je nazvao „Top“ („Il Cannone“), zbog njenog snažnog i eksplozivnog zvuka. Zanimljivo je da su sve žice na toj violini bile postavljene na istoj visini, za razliku od uobičajene postavke žica. Verovatno je i to bio jedan od razloga što je Paganini mogao da svira istovremeno na tri ili čak sve četiri žice. Svoju violinu zavetovao je Đenovi, svom rodnom gradu, gde se može videti i danas.
Kao kompozitor, Paganini je bio inspiracija mnogim kompozitorima. Njegov finale Drugog violinskog koncerta Franc List je preradio za klavir – čuvena „La Campanella“. Johanes Brams i Sergej Rahmanjinov (između ostalih) napisali su varijacije na Paganinijev 24-ti Kapris u a-mollu. Paganini je veoma ljubomorno čuvao svoje kompozicije. Na probama sa orkestrom nikada nije svirao celu deonicu violine, a na koncertima je svoja dela uglavnom izvodio napamet.
Još 1820. godine, usled konstantnog koncertiranja i putovanja, kod Paganinija su se pojavili prvi znaci iscrpljenosti. Njegovo zdravlje bilo je dodatno pogoršano trovanjem živom, koja se u to vreme koristila za lečenje sifilisa. Čak je polako počeo i da gubi vid. Međutim, sedam godina kasnije, uspeva da se ponovo vrati na scenu. Posle još jedne serije iscrpljujućih koncerata (održao ih je više od 150!), sve bolesniji, Paganini se vraća u svoju vilu u Parmi, gde nastavlja da drži lokalne koncerte. Svoj poslednji koncert održao je u Torinu 16. juna 1837. godine.
Poslednje godine svog života Paganini provodi u Parizu i Nici sa svojim sinom. Umro je na današnji dan, 27. maja 1840. godine, od tuberkuloze grla.
(slika preuzeta odavde)