Italijanski kompozitor i orguljaš, Andrea Lukezi (Andrea Luca Luchesi), rođen je na današnji dan – 23. maja 1741. godine, kao jedanaesto dete (!) porodice Lukezi. Prvo opšte i muzičko obrazovanje dobio je od svog najstarijeg brata Matea, koji je bio sveštenik, učitelj i orguljaš.

Od 1757. godine Lukezi je živeo u Veneciji, a zahvaljujući pokroviteljstvu plemića Morosinija, učio je muziku kod najeminentnijih umetnika tog vremena. Vrlo brzo je postao jedan od cenjenijih muzičara Venecije. Pisao je koncerte i sonate za orgulje (ili čembalo), opere, simfonije, mise i puno drugih duhovnih i svetovnih kompozicija. Njegove kompozicije izvodile su se na mnogim zvaničnim ceremonijama, a pošto je bio i veliki virtuoz na orguljama, često su ga pozivali da svira, kako u Veneciji, tako i po okolnim mestima.

Dok su 1771. godine bili na jednoj od svojih turneja po Italiji, Leopold i Volfgang Mocart sreli su se sa Lukezijem, koji im je tom prilikom poklonio jedan od svojih koncerata za čembalo. Volfgang je ovaj koncert izvodio i 1777. godine, a Leopold i Nanerl su ga vrlo često koristili pri podučavanju.

Krajem 1771. godine, Lukezi je otputovao u Bon na trogodišnju službu kod kneza Maksimilijana Frederika, koji ga je pozvao jer je želeo da poboljša kvalitet muzike na svom dvoru. Posle smrti dotadašnjeg kapel-majstora, Ludviga van Betovena starijeg (Betovenov deda), Lukezi je postao kapel-majstor. Na istom dvoru, mladi Betoven je radio kao pomoćni orguljaš, čembalista i violista. Iako je na Betovenov muzički razvoj verovatno uticalo prisustvo Lukezija, ne postoje zvanični podaci o tome da li je Betoven zaista bio Lukezijev učenik.

Lukezi je imao jednu ćerku i četiri sina. Umro je u Bonu, 1801. godine.