Click here to view the embedded video.

Svim posetiocima ovog bloga želim

sve najlepše u novoj 2010. godini!

A kakva bi to Nova Godina bila bez vatrometa

Click here to view the embedded video.

Ljubavni jadi su od jednog kompozitora čak napravili i ubicu – Karlo Đezualdo di Venoza ubio je svoju ženu i njenog ljubavnika!

Srećom, nisu svi imali tako lošu sudbinu, što se ljubavi tiče. Vragolasti Mocart se još kao dečak stalno zaljubljivao u lepe mlade dame. Jedno vreme je toliko bio zaljubljen u Mariju Antoanetu (koja je kasnije postala kraljica Francuske), da je obećao da će je oženiti. Međutim, godine su prolazile i Mocart se, sada već u svojim dvadesetim, zaljubio do ušiju u šarmantnu Alojziju Veber. Veza je trajala neko vreme, a onda je Alojzija to prekinula. Slomljenog srca, Mocart se brže-bolje usmerio ka njenoj sestri Konstanci, kako bi i dalje bio blizu Alojzije. Mocartov otac, Leopold, nije odobravao vezu svog sina ni sa jednom od ove dve devojke, jer nije imao lepo mišljenje o njihovoj familiji. Ipak, Mocart je istrajao u svojoj nameri i oženio se Konstancom (u koju se u međuvremenu i zaljubio) kada mu je bilo 26 godina.

Šuman nije imao toliko sreće. I njemu je smetao otac devojke u koju je bio zaljubljen. Naime, on i Klara, koja je bila 14 godina mlađa, morali su da čekaju 14 godina, pre nego što su se najzad venčali.

Iako je imao rošavo lice i uglavnom razbarušenu prosedu kosu, Betoven je bio fatalan po ženski svet. Flertovao je sa skoro svakom lepom devojkom koju bi susreo na ulici. Imao je bezbroj veza i bio je zaljubljen u svaku od tih devojaka, a ni one nisu bile ravnodušne prema njemu. Sve je počelo kada je imao samo 14 godina. Zaljubio se u Eleonoru fon Brojning, 12-togodišnju devojčicu, koja mu je čitala pesme. „Mesečevu sonatu“ posvetio je svojoj „besmrtnoj ljubavi“, Đulijeti Gičardi. Nije mu smetalo čak ni da bude u vezi sa udatim ili zauzetim ženama. Tako je jednom, dok je šetao po banji, spazio lepu devojku, koja je bila metresa nekog stranog kneza. Nije mu puno trebalo da je osvoji – posle samo sat vremena bili su zajedno u njegovom apartmanu, a njegov tadašnji učenik imao je za zadatak da im obezbedi muzičku pratnju na klaviru!

Najviše sreće u ljubavi imali su verovatno Rihard Štraus i Edvard Elgar. Štraus je bio u srećnom braku sa svojom ženom Paolinom više od 25 godina, a Elgar je imao tu sreću da bude u braku sa ženom sa kojom se odlično slagao i koja mu je bila velika pomoć i podrška.

Kada su velikog dirigenta Toskaninija jednom prilikom upitali o ženama, on je rekao:

„Kada sam bio sasvim mlad, desilo se da sam u istom danu prvi put poljubio devojku i prvi put zapalio cigaretu. Od tada više nisam gubio vreme na duvan…“

„Priče iz Bečke šume“ i „Na lepom plavom Dunavu“

Posle puno učenja i priznanja od najboljih muzičara tog doba, Johan je podneo zahtev za licencu izvođača bečkim vlastima. Takođe je osnovao i mali orkestar. Međutim, veliki ugled i uticaj koji je Štraus stariji imao u muzičkim krugovima Beča, stvarao je njegovom sinu probleme pri zakazivanju koncerata. Naime, iz straha da ne naljute Johana starijeg, organizatori koncerata su odbijali njegovog sina. Rezultat svega toga bili su naslovi u štampi „Štraus protiv Štrausa“, u kojima je izveštavano o rivalstvu između oca i sina. Štraus mlađi je tada počeo da prihvata angažmane u oskolnim gradovima, gde je ostavljao dobar utisak i dobijao odlične kritike. Njegova popularnost polako je rasla.

Posle smrti Štrausa starijeg, 1849. godine, Štraus mlađi je ujedinio svoj orkestar sa orkestrom svoga oca. Usledile su turneje po Austriji, Poljskoj, Nemačkoj, Rusiji, Engleskoj, Francuskoj, Italiji, pa čak i Americi. U Bostonu je Štraus mlađi imao prilike da diriguje orkestrom u kome je sviralo više od 1000 muzičara! Između ostalog, svirali su i njegov čuveni valcer „Na lepom plavom Dunavu“ (An der schönen blauen Donau).

Osim ovog valcera, treba pomenuti i valcer „Priče iz Bečke šume“ (Geschichten aus dem Wienerwald), „Trič-trač-polku“ (Tritsch-Tratsch-Polka), kao i operetu „Slepi miš“ (Die Fledermaus).

Štraus mlađi napisao je preko 168 valcera, 117 polki, kao i veliki broj marševa, mazurki i galopa. U svoje vreme bio je poznat kao „Kralj valcera“. Zahvaljujući njemu, valcer je postao veoma popularan u Beču, i to ne samo među nižim staležima, već i na Habzburškom dvoru.

Johan Štraus mlađi umro je u 73-oj godini, od upale pluća. Njegova muzika se redovno izvodi na Novogodišnjim koncertima u Beču (a i u Novom Sadu). Njegova statua može se videti u Štadparku (Stadtpark) u Beču.