AULODIJA predstavlja oblik starogrčke muzike gde je pevanje praćeno sviranjem na aulosu. Naravno, za ovakav oblik muziciranja potrebna su dva izvođača (zato što je aulos duvački instrument), pa je možda to bio razlog što je aulodija bila manje popularna od kitarodije.

Što se tiče instrumentalne muzike, postojale su kitaristika i auletika. I ovi muzički oblici dobili su svoje nazive prema instrumentima koji u muziciranju učestvuju: KITARISTIKA je sviranje na kitari (bez pevanja), a AULETIKA – sviranje na aulosu. Što se popularnosti ovih oblika tiče, kitaristika je bila manje popularna od auletike. Repertoar je bio manji, siromašniji, a cilj je bio što bogatije ukrasiti melodiju.

Solo muziciranje na aulosu bilo je mnogo više cenjeno, a i repertoar je bio mnogo bogatiji. Glavna forma ovog muziciranja bio je „pitijski nomus“, koji je, zapravo, prvi pokušaj programske muzike. Naime, umetnik na aulosu trebalo je da dočara borbu Apolona sa zmajem Pitosom, i to po tačno utvrđenom redosledu numera:

1. uvodno raspoloženje
2. Apolon izaziva zmaja
3. borba
4. Apolonova pobeda i njegove pobedničke pesme

Naravno, osim ovih oblika, postojale su i mešovite vrste instrumentalne muzike (zajednički nastupi aulosa i kitare), kao i horska muzika.

HORSKO PEVANJE počelo je da se razvija od 8. veka pre nove ere. Hor je obično činilo između 15 i 30 pevača, a nastupali su uz pratnju kitare i/ili aulosa. Zanimljivo je da su u to vreme članovi hora pevali samo u oktavama ili unisono (nije bilo pevanja u razmaku terce ili kvinte).

Pošto su horovi nastupali u raznim prilikama, vremenom su se izgradili i različiti horski oblici, od kojih su najznačajniji tren, pean i ditiramb.

TREN je bilo horsko pevanje uz pratnju aulosa, koje je bilo povezano sa pretklasnom magijom. Ovo pevanje vremenom se razvilo u oplakivanje i žalopojke, tako da je postalo sastavni deo svih pogrebnih obreda (iliti sahrana).

PEAN je bila pesma radosti, koja je pevala o zdravlju, sreći, pobedi u predstojećim ratnim pohodima, o dobru koje očekuju od bogova… Obično je bila posvećena Apolonu.

DITIRAMB je bio posvećen Dionisu, bogu vina, a stari Grci pevali su ga u proleće. U izvođenju ovog muzičkog oblika učestvovalo je obično oko 50 pevača i plesača, koje je najavljivao solista (korifej). Pratili su ih svirači na aulosu (ili  diaulosu) i bubnju. Pevači i plesači bili su preobučeni u kozje ili jareće kože i kružili su oko Dionisovog oltara.

Iz ditiramba se vremenom razvio najvažniji književno-muzički oblik stare Grčke – tragedija.

TRAGEDIJA se kao oblik javlja tek sredinom 6. veka pre nove ere, a svoju pravu formu stekla je u 5. veku pre n.e. Sama reč ‘tragedija’ nastala je od dve reči: ‘tragos’, što znači jare i ‘ode’, što znači pesma.

I u tragediji (kao u ditirambu) pevači i plesači kružili su oko Dionisovog oltara, uz pratnju svirača, a najavljivao ih je solista. Vremenom se uloga soliste i hora proširivala, a pojavili su se i glumci – u početku jedan, a zatim tri (u klasičnoj grčkoj tragediji nije bilo nikad više od tri glumca). Glumci su imali maske na licu, a neki su koristili i sandale sa velikim platformama – tzv. koturne. Muškarci su glumili i ženske uloge.

U to vreme, u Atini su se svakog proleća održavale Dionizijske svečanosti. Trajale su po 4 dana, a u njima je učestvovao ceo grad (osim robova, naravno). Svečanost je počinjala tako što bi se organizovala povorka (koju su činili članovi horova), koja bi kroz grad nosila Dionisovu sliku. Zatim bi se prinela žrtva, a onda bi svi odlazili u amfiteatar, noseći statuu Dionisa. U amfiteatru bi se tada najavljivale dramske priredbe koje će biti izvedene u naredna četiri dana. Naime, na ovim svečanostima nadmetalo bi se po 3 tragičara i 3 ili 5 komičara, a najbolji glumci i dela bi na kraju bili nagrađeni.

Pošto je autor teksta obično bio i kompozitor, u tragediji je vladala čvrsta povezanost reči i tona. Inspiraciju za sadržaj tragedije, pisci su uglavnom preuzimali iz mitologije, a priča bi uvek govorila o sukobu čoveka sa sudbinom.

Najpoznatiji autori antičkih tragedija bili su Eshil (Okovani Prometej, Oresteja), Sofokle (Antigona, Kralj Edip, Elektra) i Euripid (Elektra, Ifigenija na Aulidi, Ifigenija u Tauridi).

Grčka tragedija ima veliki značaj, ne samo u razvoju grčke kulture, već i u razvoju kulture celokupnog čovečanstva. Na temeljima grčke tragedije u Firenci će pred kraj renesanse nastati opera, a veliki reformatori opere, Gluk i Vagner, svoje ideje za unapređivanje ovog muzičko-scenskog oblika naći će upravo u antičkoj tragediji.

(više o antičkoj tragediji možete naći OVDE)

*Interludijum: međustav; samostalna kompozicija ili deo kompozicije, koji razdvaja stavove ciklusne forme ili delove neke kompozicije (početak teksta)

**Slike preuzete sa sledećih sajtova: 1, 2, 3, 4

Napomena: zahvaljujem se profesorki Lejli Džambazov za pomoć u pisanju ovog teksta!

Umetnost antičke Grčke zauzima veoma važno mesto u istoriji – ona povezuje umetnost koja se javila u vreme prvih civilizacija na Bliskom Istoku i umetnost savremene Evrope.

Saznanja o muzici u antičkoj Grčkoj postoje zahvaljujući razvoju slikarsktva, arhitekture, vajarstva i književnosti. Sve ove umetnosti počele su intenzivno da se razvijaju u 8. veku pre nove ere. Ipak, glavni izvori za proučavanje muzike iz tog vremena bile su rasprave grčkih filozofa i muzičkih teoretičara.

Muzika je u antičkoj Grčkoj bila veoma cenjena. Smatrala se darom bogova. Njeno ime potiče od reči Muses, koja se odnosi na boginje, ćerke vrhovnog grčkog boga Zevsa i boginje Mnemozine. Bilo ih je 9, a predvodio ih je bog Apolon. Muze su bile zaštitnice pesništva, umetnosti i nauke i verovalo se da inspirišu pesnike, slikare i muzičare.

Bilo da se radilo o venčanju ili sahrani, o verskom obredu, javnoj svečanosti, takmičenju ili čak poljskim radovima, sve ove aktivnosti bile su obavezno praćene muzikom. Ipak, muzika nije služila samo za zabavu, već je bila veoma cenjena i kao umetnost. Imala je veliku ulogu u vaspitanju dece. Ljudi koji su se bavili muzikom smatrani su obrazovanim ljudima, pa su imali i bolji položaj u društvu. Čak je i Platon rekao: „Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država“.

Stari Grci delili su muziku na dobru i lošu. Verovali su da ona ima veliku moć i da može da utiče na čoveka pozitivno ili negativno, u zavisnosti od toga u kojoj se lestvici izvodi. Čak su verovali da može i da izleči bolesne.

Verovatno ste već čuli mit o Orfeju, jednom od najvažnijih pesnika i muzičara antike. Njegova muzika imala je moć da umiri divlje zveri, da pomera drveće i kamenje, pa čak i da zaustavi reke. Na žalost, iako je bio veliki muzičar, Orfej nije imao sreće u ljubavi – njegova voljena Euridika umrla je od ujeda zmije. Orfej je tada uzeo svoju liru i zaputio se u podzemni svet, kako bi pokušao da je vrati među žive.

Svojom muzikom uspeo je da začara troglavog psa Kerbera koji je stajao na ulazu u Had. Kada je došao do Hada i Persefone, koji su vladali podzemnim svetom, svojom tužnom pesmom uspeo je da ih očara. Dopustili su mu da povede Euridiku sa sobom, ali pod jednim uslovom – ne sme da se okreće ka njoj sve dok ne izađu na svetlost dana. Orfej je tada krenuo ka izlazu, međutim nije bio siguran da li ga Euridika prati. Mučen sumnjama i čežnjom, okrenuo se. Istog trenutka, zauvek je izgubio svoju dragu. Probao je da se ponovo vrati u Podzemlje, ali ovoga puta vrata Hada ostala su zatvorena.

I N S T R U M E N T A R I J U M

Najpopularniji instrumenti u antičkoj Grčkoj bili su lira i kitara od žičanih i aulos od duvačkih.

ŽIČANI INSTRUMENTI

LIRA je kao rezonator imala kornjačinu koru, a KITARA drvenu kutiju. Prema grčkoj mitologiji, lira je nastala tako što je bog Hermes veliki kornjačin oklop pokrio životinjskom kožom i rogovima od antilope.

Oba instrumenta imala su žice iste dužine, koje su proizvodile samo jedan ton, čija je visina zavisila od debljine i napetosti žice. Broj žica se vremenom stalno povećavao – u početku ih je bilo 5, zatim 8, u 5. veku pre n.e. 11, a kasnije čak i 15 – 18. Sviralo se prstima ili trzalicom (tzv. plektron).

Lira je bila više namenjena kućnom muziciranju, a njeno učenje je bilo obavezno kod omladine, naročito u Atini.

KITARA je bila vrlo slična liri (pripadale su istoj porodici instrumenata). Koristila se uglavnom za solističke napeve, na koncertima. Bila je malo komplikovanija za sviranje od lire. Desnom rukom bi se izvodio napev (trzanjem žica prstima i trzalicom), a levom rukom bi se svirala pratnja. Ovaj instrument povezivao se sa bogom Apolonom.

I lira i kitara smatrani su instrumentima čiji zvuk donosi vedrinu i duševnu ravnotežu.

Ako vas zanima kako je sve to zvučalo, pogledajte sledeći snimak:

Click here to view the embedded video.

Ostali žičani instrumenti:

• Harfe (psalterione) stranog porekla -> velika egipatska harfa u obliku polumeseca zvala se SAMBUKA
• Jednožični monokord

DUVAČKI INSTRUMENTI

Najpopularniji duvački instrument u antičkoj Grčkoj bio je AULOS. Sastoji se iz drvene cevi sa rupicama, koja je otvorena na kraju, i dvostrukog jezička (slično današnjoj oboi). Pravio se od trske, šimšira, obične ili slonove kosti.

DIAULOS (dvostruki aulos) sastojao se iz dve odvojene cevi, koje su mogle biti iste ili različite dužine. Obično su tonovi desne cevi bili dublji, tako da se na njoj izvodila melodija, dok je leva cev proizvodila visoke tonove, koji su bili pratnja. Pratnja je mogla biti i jedan isti ton (bordun).

HROMATSKI AULOS razvio se kasnije. Imao je mnogo više mogućnosti, tako da je i melodija koja se na njemu izvodila bila mnogo bogatija.

Na aulosu se sviralo pri verskim obredima, na gozbama, na vežbalištu, u vojsci. Smatrao se instrumentom uzbuđenja i strasti, a bio je povezivan sa bogom Dionisom. Koristio se sve do 5. veka nove ere.

Evo i jednog snimka sviranja na diaulosu:

Click here to view the embedded video.

Ostali duvački instrumenti:

• Flauta ili monoklamna (jednocevna) siringa (syrinx)
• Panova frula ili poliklamna siringa, sastojala se od niza povezanih cevi različite dužine; predstavlja preteču usne harmonike

Od UDARALJKI, najviše su se koristile kastanjete, bubnjići i cimbal (činele).

Treba pomenuti i hidraulis, prvi instrument sa dirkama, koji je izgledao kao današnje orgulje, a radio je na vodeni pogon

SLEDI: Oblici starogrčke muzike

*slike: o1, o2, o3, o4, o5, o6 i o7.

Napomena: zahvaljujem se profesorki Lejli Džambazov za pomoć u pisanju ovog teksta!

U baroku, nakon određenih naučnih otkrića u oblasti fizike i matematike, dolazi do konstruisanja novog instrumenta – dobro temperovanog , tj. savremenog klavira. U isto vreme, u muzici dolazi do konsolidacije dur – mol sistema, funkcionalnog načina razmišljanja, a harmonija postaje nezavisna, tj. samostalna komponenta u izgradnji muzičkog oblika. Bah piše „Dobro temperovani klavir“, koji nije bio samo udžbenik za sviranje klavira – to je bila prva zbirka kompozicija koja je obuhvatala sve durske i molske tonalitete.

• Karakteristike harmonskog jezika baroka (pdf, 55kb)
• Klasicizam (pdf, 62kb)
• Romantizam i impresionizam (pdf, 69kb)
• XX vek (pdf, 66kb)

* * *

Ovaj tekst zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

Polako se približavam kraju ove moje skripte iz harmonije. Evo i poslednjeg teksta o modulacijama:

• enharmonska modulacija (pdf, 86kb).

Iz ovog teksta saznaćete kada i na koji način se koristi enharmonska modulacija, kao i koji su akordi najpogodniji za enharmonsko moduliranje.

Ovaj tekst o enharmonskoj modulaciji zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

Alteracija II stupnja na više (pdf, 37kb)

Alteracija II stupnja na niže (pdf, 46kb)

Osnovni pojmovi (pdf, 60kb)

Ovaj tekst zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

• Alterovani akordi (pdf, 36kb)
  
• Mnogostranost alterovanih akorada (pdf, 25kb)
• Alteracija IV stupnja na više (pdf, 33kb)
• Realteracije (pdf, 40kb)

Ovaj tekst, koji je napisala Marija, zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

U ovom delu možete saznati nešto o alteracijama (uopšteno), o pravilima za razrešenje alterovanih tonova, kao i o tome šta su tonalno stabilne, a šta tonalno labilne alteracije.

Ovaj tekst, koji je napisala Marija, zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.