Prokletstvo Devete

Ako je verovati Arnoldu Šenbergu, ovo sujeverje počelo je sa Malerom, koji se, po završetku svoje Osme simfonije dobro zamislio. Znao je da je po završetku svoje Devete simfonije Betoven umro, a da Brukner nije uspeo čak ni da završi svoju Devetu. Srećom, Maler nije znao da su i Šubert i Dvoržak bili žrtve prokletstva. Naime, Šubertova Deveta simfonija, poznatija kao Velika simfonija u C-duru, tada je nosila broj 7, a od Dvoržakovih devet, tada je bilo poznato samo 5 simfonija.

Kako bi izbegao prokletstvo, Maler je svoju devetu simfoniju napisao kao simfonijsku kantatu (za tenor i alt (ili bariton) i orkestar), a umesto broja dao joj je ime – „Pesma o Zemlji“. Verujući da više nije u opsnosti, počeo je da piše svoju sledeću simfoniju, kojoj je sada dao broj 9. Na žalost, nije mogao da pobegne od sudbine – umro je pre nego što je uspeo da završi svoju Desetu simfoniju.

Bruknerova Deveta simfonija bila zapravo jedanaesta koju je napisao: Simfoniju u f-mollu napisao je na poslednjoj godini studija, tako da ona nema broj, a Simfonija u d-mollu imala je tako loše kritike, da ju je sam kompozitor proglasio nevažećom i dodelio joj naziv ‘Nulta’ (iako je bila napisana posle Prve). Dakle, i Bruknera je mučilo sujeverje zbog Devete simfonije, ali ne zbog ‘Prokletstva Devete’, već zato što je bila u istom tonalitetu kao i Betovenova Deveta simfonija. Umro je pre nego što je završio poslednji stav svoje Simfonije br.9.

Kako bi pokušao da objasni ove neverovatne koincidencije, u svom eseju o Maleru, Šenberg je napisao:

„Izgleda da je Deveta limit. Onaj ko želi da ide dalje od toga, mora umreti. Čini se kao da postoji nešto u Desetoj simfoniji što mi još uvek ne treba znamo, za šta još uvek nismo spremni. Oni koji su napisali Devetu, bili su preblizu ovog otkrića…“

Posle Malera, bilo je još kompozitora za koje se govorilo da su dokaz da ‘Prokletstvo Devete’ postoji. Međutim, njihove priče su malo drugačije:

Svoju devetu i poslednju simfoniju Alfred Šnitke napisao je dve godine pre svoje smrti. Pošto je pre toga doživeo šlog koji ga je skoro potpuno paralizovao, delo je pisao samo levom rukom i to uz puno napora. Partituru Devete simfonije bilo je skoro nemoguće raščitati, tako da je, posle Šnitkeove smrti, njegova žena unajmila mladog kompozitora Aleksandra Raskatova da rekonstruiše delo. Kada je Šnitkeova Deveta najzad izvedena, neki kritičari sumnjali su da je to uopšte Šnitkeovo delo… Inače, Šnitkeova Simfonija br.0 je takođe bila izvođena i snimljena, tako da bi ukupan broj njegovih simfonija trebalo da bude 10.

Aleksandar Glazunov uspeo je da završi samo prvi stav svoje Devete simfonije, ali je na njemu radio skoro 26 godina.

U intervjuu koji je snimljen na dan premijere Devete simfonije Malkolma Arnolda (koja je bila obeležena kao opus 128), kompozitor je izjavio da želi da ovo bude njegova poslednja simfonija. Tako je i bilo, ali je on živeo još 20-tak godina posle toga i pisao sve do opusa 142.

Dmitrij Šostakovič, na koga je Malerova muzika imala veliki uticaj, bio je pod velikim pritiskom – njegova Deveta simfonija trebalo je da bude grandiozna himna, koja veliča pobedu Sovjeta nad Nemcima (u II svetskom ratu). Najavio je maestralno delo, sa puno duvača, horom i solistima koji bi veličali tadašnjeg vođu Rusije – Staljina. Međutim, izgleda da se Šostakovič u međuvremenu predomislio – napisao je lagano delo, puno sarkazma, slično ostalim delima koje je pisao u to vreme. Za razliku od Sedme i Osme simfonije, koje su bile tragično-herojskog karaktera, Devetom je dominiralo mnogo vedrije raspoloženje.

Iako su na premijeri Devete simfonije svi bili iznenađeni, izgleda da je Šostakovič na ovaj način poništio ‘Prokletstvo Devete’. Posle Hajdna (104 simfonije) i Mocarta (41 simfonija), on je prvi veliki kompozitor koji je napisao (i završio) više od devet simfonija – napisao ih je ukupno 15.

*slike preuzete odavde, odavde i odavde.

Dugo se smatralo da je ova Svita zapravo „Svita za džez orkestar, br.2″ iz 1938. godine, koja je bila izgubljena za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, 1999. godine Manašir Jakubov (Manashir Yakubov) pronašao je klavirsku partituru Džez svite, a već sledeće godine Džerard MekBarni (Gerard McBurney) uradio je i orkestraciju tog dela.

Šostakovič je Svitu za orkestar napisao u osam stavova, ali je izvođačima ostavio slobodu u odabiru redosleda njihovih izvođenja. Stavovi su:

• Marš (March)
• Prva igra (Dance 1)
• Druga igra (Dance 2)
• Mala polka (Little Polka)
• Lirski valcer (Lyric Waltz, u c-mollu i Es-duru)
• Prvi valcer (Waltz 1, u B-duru i A-duru)
• Drugi valcer (Waltz 2, u c-mollu i Es-duru)
• Finale

Interesantno je da velik deo partiture ove Svite zapravo reciklirani materijal iz Šostakovičevih ranijih kompozicija (uglavnom iz filmske muzike i muzike iz opera).

Druga svita može se čuti i u poznatom filmu iz 1999. godine „Širom zatvorenih očiju“ (Eyes Wide Shut) Stenlija Kjubrika.

Click here to view the embedded video.

Moj prvi predlog je Koncert za klavir br.2 Op.102, kompozitora Dimitrija Šostakoviča (1906-1975). Šostakovič se smatra jednim od najznačajnijih ruskih kompozitora 20-tog veka. Svoj drugi koncert za klavir napisao je 1957. godine. Iako je možda njegov Prvi koncert za klavir poznatiji (koncert je napisan zapravo za trubu i klavir), meni lično se drugi više sviđa – pripada tzv. klasičnoj muzici, ali je poprilično moderan.

Prvi stav počinje veselo, kao nekakva dečija pesmica, koja se razvija i kulminira negde u 4. – 5. minutu. Za drugi stav mnogi muzičari smatraju da je jedan od najlepših laganih stavova ikada napisanih. Treći stav je interesantan, jer ima promene u taktu i ritmu – prepoznaćete sigurno .

Poslušajte i sami ovaj koncert, i to u izvođenju samog kompozitora:

Prvi stav:

Drugi stav:

Treći stav:

Komentari su i više nego dobrodošli

]]> http://www.zanimljivamuzika.com/2008/10/sostakovic-koncert-za-klavir-br2/feed/ 9