Skrjabinova tetka bila je takoše pijanistkinja, tako da je on od malena bio u kontaktu sa klavirom. Na časove klavira išao je prvo kod Nikolaja Zverova, kod koga je učio i Sergej Rahmanjinov. Kasnije je studirao kod Aranskog, Tanjejeva i Safonova. Postao je veoma cenjen pijanista, uprkos tome što je imao malu šaku – jedva je mogao da obuhvati interval od 9 tonova.

Skrjabin je pisao uglavnom klavirske kompozicije – etide, prelide, nokturna, sonate, mazurke. Napisao je, takođe i manji broj orkestarskih kompozicija, koje su bile izuzetno popularne: 3 simfonije, klavirski koncert, dve poeme.

Interesantno je da je Skrjabin imao teoriju po kojoj svakom tonalitetu odgovara određena boja. Njegovo orkestarsko delo „Prometej: Poema vatre“ („Prometheus: The Poem of Fire“) sadrži i deo koji je napisan za „klavir sa svetlima“ (“clavier à lumières“). To je, zapravo, poseban instrumen, napravljen isključivo za izvođenje ovog dela. Svira se kao klavir, ali umesto zvuka, projektuje svetlo različitih boja.

Skrjabin je bio jedan od najinovativnijih i najkontroverznijih kompozitora. Njegova dela bila su na repertoaru mnogih poznatih pijanista. Takođe je izvršio i veliki uticaj na mnoge kompozitore. Umro je u 43-oj godini, na današnji dan, 27. aprila 1915. godine.