Postoji takođe i teorija da je Betovena za ovu sonatu inspirisala Mocartova klavirska sonata K457, jer su obe u c-molu i imaju tri slična stava. Međutim, ono što razlikuje Betovenovu sonatu od Mocartove je pojava tzv. lajtmotiva – ista melodija (vrlo malo izmenjena) se može naći u prvom i trećem stavu sonate.

Patetična sonata počinje sporim uvodom (Grave) za kojim sledi brzi Allegro. Drugi stav je prelepi Adagio cantabile, a treći je brzi rondo (Rondo: Allegro). Danas vam predstavljam treći stav:

Click here to view the embedded video.

Ljubavni jadi su od jednog kompozitora čak napravili i ubicu – Karlo Đezualdo di Venoza ubio je svoju ženu i njenog ljubavnika!

Srećom, nisu svi imali tako lošu sudbinu, što se ljubavi tiče. Vragolasti Mocart se još kao dečak stalno zaljubljivao u lepe mlade dame. Jedno vreme je toliko bio zaljubljen u Mariju Antoanetu (koja je kasnije postala kraljica Francuske), da je obećao da će je oženiti. Međutim, godine su prolazile i Mocart se, sada već u svojim dvadesetim, zaljubio do ušiju u šarmantnu Alojziju Veber. Veza je trajala neko vreme, a onda je Alojzija to prekinula. Slomljenog srca, Mocart se brže-bolje usmerio ka njenoj sestri Konstanci, kako bi i dalje bio blizu Alojzije. Mocartov otac, Leopold, nije odobravao vezu svog sina ni sa jednom od ove dve devojke, jer nije imao lepo mišljenje o njihovoj familiji. Ipak, Mocart je istrajao u svojoj nameri i oženio se Konstancom (u koju se u međuvremenu i zaljubio) kada mu je bilo 26 godina.

Šuman nije imao toliko sreće. I njemu je smetao otac devojke u koju je bio zaljubljen. Naime, on i Klara, koja je bila 14 godina mlađa, morali su da čekaju 14 godina, pre nego što su se najzad venčali.

Iako je imao rošavo lice i uglavnom razbarušenu prosedu kosu, Betoven je bio fatalan po ženski svet. Flertovao je sa skoro svakom lepom devojkom koju bi susreo na ulici. Imao je bezbroj veza i bio je zaljubljen u svaku od tih devojaka, a ni one nisu bile ravnodušne prema njemu. Sve je počelo kada je imao samo 14 godina. Zaljubio se u Eleonoru fon Brojning, 12-togodišnju devojčicu, koja mu je čitala pesme. „Mesečevu sonatu“ posvetio je svojoj „besmrtnoj ljubavi“, Đulijeti Gičardi. Nije mu smetalo čak ni da bude u vezi sa udatim ili zauzetim ženama. Tako je jednom, dok je šetao po banji, spazio lepu devojku, koja je bila metresa nekog stranog kneza. Nije mu puno trebalo da je osvoji – posle samo sat vremena bili su zajedno u njegovom apartmanu, a njegov tadašnji učenik imao je za zadatak da im obezbedi muzičku pratnju na klaviru!

Najviše sreće u ljubavi imali su verovatno Rihard Štraus i Edvard Elgar. Štraus je bio u srećnom braku sa svojom ženom Paolinom više od 25 godina, a Elgar je imao tu sreću da bude u braku sa ženom sa kojom se odlično slagao i koja mu je bila velika pomoć i podrška.

Kada su velikog dirigenta Toskaninija jednom prilikom upitali o ženama, on je rekao:

„Kada sam bio sasvim mlad, desilo se da sam u istom danu prvi put poljubio devojku i prvi put zapalio cigaretu. Od tada više nisam gubio vreme na duvan…“

Kada su njegovi prijatelji videli ovaj akord, bili su ubeđeni da ga je zaista nemoguće odsvirati i pristali su na opkladu. Mocart je tada, sav srećan, prišao klaviru, odsvirao levom rukom ona četiri tona na levoj strani klavijature, desnom rukom četiri tona na desnoj strani, a onaj usamljeni ton po sredini klavijature odsvirao je nosem! Tako je dobio opkladu. 

Bomaršeov komad je jedno vreme čak bio i zabranjen u Beču, jer je u njemu bilo dosta satire na račun aristokratije. Uprkos tome, Mocartova opera doživela je neverovatan uspeh. Na premijeri u Beču, 01. maja 1786. godine, na zahtev publike, izvođači su ponovili čak 5 arija, a pri drugom izvođenju, 08. maja, ponovljeno je čak sedam arija! Car Jozef II morao je da donese zakon o broju ponavljanja arija u operi, jer se zbog ponavljanja arija dešavalo da opera traje i duplo duže nego što bi inače trebalo da traje.

Uvertira ove opere je izuzetno popularna i vrlo često se izvodi nezavisno od opere. Poslušajte, verujem da ćete prepoznati muziku…

LICA:

• Grof Almaviva – bariton
• Grofica Almaviva (Rosina) – sopran
• Suzana, grofičina sobarica – sopran
• Figaro, grofov sobar – bas
• Kerubin, dvorski paž – sopran (preobučena u muškarca)
• Marčelina – meco-sopran
• Dr Bartolo – bas
• Bazilio, učitelj muzike – tenor
• Antonio, vrtlar – bas
• Barbarina, Antoniova ćerka – sopran
• Don Kurcio, sudija – tenor

SADRŽAJ:

Radnja ove opere odvija se posle događaja opisanih u operi Seviljski berberin. Grof Almaviva i Rosina su sada venčani i žive u dvorcu nedaleko od Sevilje. Tu je, naravno i Figaro, koji je sada grofov sobar. Grof je, međutim, zainteresovan za Suzanu, grofičinu sobaricu i Figarovu verenicu. Marčelina, stara sobarica, i Bazilio, profesor muzike, se takođe pojavljuju. U operi se opisuje dan pre venčanja Figara i Suzane.

ČIN PRVI:

Soba Figara i Suzane

Figaro premerava sobu, razmišljajući o tome gde će postaviti bračni krevet, dok Suzana isprobava svoj šešir za venčanje. Oboje se pitaju zašto im je dodeljena baš ta soba, koja se nalazi blizu grofove i grofičine sobe. Suzana je zabrinuta, jer je primetila da je grof zainteresovan za nju. Dogovaraju se da od sada Suzana služi samo groficu, a Figaro – grofa. Grofica zvoni i Suzana odlazi, dok Figaro smišlja kako će se osvetiti grofu.

Pojavljuju se Bartolo i Marčelina, koji prave zaveru. Naime, Marčelina je još davno pozajmila Figaru nešto novca i on je tada obećao da će je oženiti. Ona sada želi da ga natera da to obećanje i ispuni i traži pomoć od Bartola. Bartolo pristaje da joj pomogne, jer je još uvek ljut na Figara što je pomogao grofu da se oženi Rosinom, Bartolovom štićenicom. Bartolo odlazi, a na scenu dolazi Suzana, koja sa Marčelinom započinje zajedljivi duet.

Kada Suzana ostane sama, u sobu ulazi Kerubin, mladi paž, koji je došao da zamoli Suzanu za pomoć. On je ludo zaljubljen u svoju kumu, groficu Rosinu, ali pošto ne može nju da ima, udvara se svim ostalim devojkama na dvoru. Tako se i desilo da ga je, dok se udvarao vrtlarevoj ćerki Barbarini, zatekao grof Almaviva i otpustio ga. Kerubin sada moli Suzanu da kaže za njega neku lepu reč kod grofa i grofice, ne bi li mogao da se vrati na posao. U razgovoru sa Suzanom, primetio je na podu traku koja pripada grofici i krišom je uzeo.

Tada u sobu ulazi grof Almaviva. Kerubin se brzo sakrije iza naslonjača, jer ne želi da ga grof zatekne sa Suzanom. Videvši da je Suzana sama, grof počinje da joj se udvara. To udvaranje ne traje dugo, jer se pojavljuje Bazilio, učitelj muzike. Tada i grof pojuri da se sakrije iza naslonjača. Kerubin u poslednjem momentu uspe da se sakrije u naslonjač, a Suzana ga prekriva jednom od svojih haljina. Bazilio počinje da priča Suzani o udvaranjima Kerubina i o njegovoj očiglednoj naklonosti prema Rosini. Kada je čuo ime svoje supruge, grof nije više mogao da izdrži. U besu, iskače iz svog skrovišta i počinje da priča Baziliu kako je tog jutra zatekao Kerubina ispod stola u kući  vrtlareve ćerke. Dok je to opisivao, prišao je do naslonjača da pokaže Baziliju kako je otkrio Kerubina. Na njegovo zaprepašćenje, kada je podigao haljinu sa naslonjača, opet je pronašao Kerubina! Grof je besan i počinje da preti pažu, ali prekida ga pesma seljaka koja se začuje spolja. Naime, lukavi Figaro je organizovao slavlje u čast grofove izjave da se odriče svog feudalnog „prava prve bračne noći“ i da će Suzana biti prva devojka koja neće morati u svojoj prvoj bračnoj noći da spava prvo sa svojim gospodarom, a tek onda sa svojim mužem. Grof uviđa Figarovu podvalu, ali prelazi preko toga. On naizgled oprašta i Kerubinu, ali ga obavezuje da postane oficir u njegovoj vojsci u Sevilji. Čin se završava Figarovom arijom, u kojoj opisuje Kerubinu sve „prednosti“ vojničkog života – krv, glad i prljavštinu.

ČIN DRUGI:

U grofičinoj sobi

U svojoj sobi grofica Rosina s tugom razmišlja o neverstvu svoga muža. Suzana je teši govoreći joj da grofova ljubomora otkriva kako on ipak gaji dublja osećanja prema svojoj supruzi. Tada nailazi Figaro, koji im predlaže da prevare grofa tako što će mu Suzana zakazati sastanak u vrtu, a umesto nje da se pojavi Kerubin, preobučen u devojku. Grofica tada treba da naiđe i uhvati muža u prevari. Figaro je, zapravo, već poslao grofu jedno anonimno pismo (preko Bazilija), u kome mu otkriva da će grofica imati tajni ljubavni sastanak te večeri.

Figaro odlazi, a u sobu dolazi Kerubin, kako bi se oprostio od grofice i Suzane. Suzana zaključava vrata za njim, plašeći se grofove ljubomore, ako zatekne Kerubina u grofičinoj sobi. Dok Kerubin i Suzana isprobavaju ženske haljine, grofica primećuje da na oficirskoj povelji koju nosi Kerubin, nedostaje grofov pečat. Suzana odlazi na trenutak do svoje sobe, a u tom momentu grof kuca na vrata. Grofica krije Kerubina u svom budoaru i zaključava ga. Grof ulazi u sobu ljut zbog anonimnog pisma koje je primio i zbog čekanja pred zaključanim vratima. Tada se začuje buka iz budoara i grof zahteva od grofice da mu kaže koga tamo krije. Pošto ona ne odgovara, grof odlazi po neki alat kojim bi razvalio vrata budoara i vodi groficu sa sobom. Zaključavaju sva vrata, kako uljez ne bi mogao da pobegne. Čim su oni otišli, Suzana ulazi na sporedna vrata i pomaže Kerubinu da pobegne kroz prozor, dok se ona sama zaključava u budoar.

Grof i grofica se vraćaju i ona mu tada priznaje da je u budoaru Kerubin. Oboje se iznenađuju kada u budoaru otkriju Suzanu. Grofica tada kaže svom mužu da je namerno rekla da krije Kerubina, kako bi izlečila grofa od ljubomore. Grof se kaje i moli je za oproštaj. Grofica i Suzana mu tada čak priznaju i da je Figaro napisao ono anonimno pismo o grofičinom neverstvu, i poslao ga po Baziliju. Na scenu dolazi i Figaro, koji pokušava da započne razgovor o pripremama za predstojeće venčanje. Prekida ga vrtlar Antonio, koji dolazi žaleći se na nekog čoveka, čiji lik nije video, koji je skočio sa prozora grofičine sobe pravo u njegov vrt i polomio mu cveće. Figaro kaže da je on bio taj koji je skočio, jer se uplašio grofovog besa zbog anonimnog pisma. On se čak žali i da je pri skoku povredio nogu. Međutim, Antonio tada pokazuje dokument koji je ispao čoveku koji je skočio – to je Kerubinova oficirska povelja. Setivši se da povelja nema pečat, Rosina to došapne Figaru, pa on kaže grofu da mu je Kerubin dao povelju da je odnese grofu, jer nema pečat.

Pojavljuju se Marčelina, Bartolo i Bazilio. Marčelina pred svima zahteva od Figara da ispuni obećanje koje joj je dao i oženi je. Grof odlaže venčanje Figara i Suzane dok ne ispita celu situaciju. Zbog silne zbrke, grofica pada u nesvest.

ČIN TREĆI:

Svečana dvorana u zamku

Dok grof razmišlja o celokupnoj situaciji, dolazi Suzana, koja mu obećava ispunjenje svih ljubavnih želja, ako pomogne Figaru da se izvuče iz obećanog braka sa Marčelinom. Dogovoren je sastanak u vrtu i Suzana odlazi. Nailazi na Figara i u prolazu mu došapne da je proces već dobijen. Na žalost, grof je to čuo i pomislio je da je opet prevaren. Zato odlučuje da natera Figara da se oženi Marčelinom. Međutim, na sudu se saznaje da je Figaro zapravo ukradeni vanbračni sin Marčeline i Bartola! Marčelina grli Figara i Suzanu, a Bartolo, ponesen emocijama, moli Marčelinu da se uda za njega.

Pojavljuje se grofica, koja odlučuje da uveče iznenadi grofa u vrtu, prerušena u Suzanu. Njih dve sastavljaju pismo za grofa i zatvaraju ga iglom, koju grof treba da vrati Suzani, kao znak da je pročitao pismo i prihvatio dogovoreni sastanak.

Nailaze seoske devojke, koje pevaju grofici serenadu. Među njima je i Kerubin, prerušen u devojku. Nailaze i grof i Antonio, koji prepoznaju Kerubina. Grof je besan, ali Barbarina ga podseća da joj je još ranije obećao da će joj ispuniti sve želje. Pošto ona želi da se uda za Kerubina, grof mu oprašta i dozvoljava mu da ostane.

Čin se završava dvostrukim venčanjem – Marčelina i Bartolo i Barbarina i Kerubin. U toku venčanja, Suzana uspe da krišom dostavi pismo grofu, ali se grof ubode na iglu. Figaro to vidi, ali pošto ne zna od koga je pismo, zadovoljno se nasmeje.

ČIN ČETVRTI:

U hodniku dvorca

Šetajući sa Marčelinom, Figaro ugleda Barbarinu kako traži nešto po hodniku. Vešto je ispitujući, on sazna da joj je grof dao iglu koju treba da odnese Suzani. Figaro pobesni od ljubomore, jer misli da ga Suzana vara sa grofom. On planira svoju osvetu i odlučuje da iznenadi grofa i Suzanu u prisustvu svedoka.

U vrtu

U vrtu dvorca, Figaro priprema svedoke za zasedu. Nailaze grofica i Suzana, koje su zamenile haljine i prerušile se jedna u drugu. Sa njima je i Marčelina, koja je obavestila Suzanu o Figarovoj zasedi. Kada se dogovore kako će sprovesti svoj plan, grofica i Marčelina odlaze, a Suzana namerno peva ljubavnu pesmu o svom voljenom, ne bi li je Figaro čuo. On to, naravno, čuje, ali pošto misli da je pesma namenjena grofu, postaje neverovatno ljubomoran.

Stiže i grofica, prerušena u Suzanu. Na žalost, dolazi i Kerubin, koji pokušava da poljubi groficu, misleći da je to Suzana. Međutim, između njih se ispreči grof, koji primi Kerubinov poljubac. Grof krene da udari Kerubina, ali pogađa Figara, koji se prikrao u mraku. Grof tada počinje da se udvara navodnoj Suzani (koja je, u stvari, grofica) i daje joj prsten, kao dokaz svoje ljubavi. Nailazi Figaro i oni se sklanjaju. Tada se pojavljuje i prava Suzana, prerušena u groficu. Figaro joj prilazi i počinje da joj govori o grofovom neverstvu. Međutim, on tada prepozna svoju verenicu, ali odlučuje da se našali sa njom. Predlaže navodnoj grofici da se njih dvoje osvete grofu i Suzani na isti način. Ne znajući da ju je Figaro prepoznao, Suzana postane ljubomorana i lupi mu šamar. Figaro joj tada objasni da je odmah prepoznao da je to zapravo ona, a ne grofica i oni se pomire.

Pojavljuje se i grof, a Figaro nastavlja da se pretvara i počinje da izjavljuje ljubav navodnoj grofici. U besu, grof poziva svoje ljude, jer njegov sluga zavodi njegovu ženu. Dotrčavaju Bartolo, Bazilio i Antonio sa bakljama, dok grof izvlači na videlo Kerubina, Barbarinu, Marčelinu i navodnu groficu, za koju tek sada uviđa da je to zapravo Suzana. Pojavljuje se i prava grofica, sa prstenom na ruci, kojim dokazuje nameravano neverstvo svog muža. Grof uviđa svoju grešku i pada na kolena moleći groficu za oproštaj. Ona mu oprašta i svi slave, dok se zavesa polako spušta.

Za razliku od Volfganga, koji se često oglušavao o očeve želje i zapovesti, Mariana je bila potpuno pod očevim uticajem. Iako je bila zaljubljena u Franca d`Ipolda, kapetana i profesora, zbog očevog neslaganja sa njenim izborom, prekinula je sve veze sa Francom. Volfgang je tada pokušao da je ohrabri da se suprotstavi ocu i izbori za sebe, ali nije u tome uspeo. Mariana se udala za bogatog magistra (Johan Baptist Franc fon Berthold), sa kojim je živela u malom austrijskom selu, 25km od svoje porodice u Salzburgu. Njen  muž bio je dvostruki udovac i imao je 5-toro dece iz prethodnih brakova. Mariana se o njima veoma dobro brinula, a rodila mu je još troje – Leopolda, Žanet i Mariu.

Interesantan je podatak da je Mariana svoje prevo dete, sina Leopolda, odmah po rođenju ostavila svom ocu na staranje! Naime, Leopold stariji izjavio je da bi voleo da se brine o dečaku prvih nekoliko meseci, a onda je već sledeće godine produžio ovaj period na neodređeno – brinuo se o dečaku do svoje smrti, 1787. godine. Postavlja se pitanje: zašto je Mariana ostavila svog sina? Jedan od razloga je možda taj što je dečak u početku bio veoma bolestan, pa je verovatno bilo zaista bolje za njega da bude u Salzburgu, zbog lečenja. Međutim, i posle oporavka, ostao je sa dedom. Drugi razlog koji se nameće je verovatno Leopoldova želja da odgaji još jednog Volfganga. Mariana je sina viđala povremeno, ali nije imala mnogo udela u njegovom obrazovanju. Sam ovaj Marianin čin pokazuje koliko je veliki uticaj imao Leopold nad njom.

Iako su Volfgang i Nanerl bili bliski kao deca, kada su odrasli, taj odnos se promenio. Posle Volfgangove i Konstancine nesrećne posete Salzburgu 1783. godine (kada su Leopold i Nanerl prema njima bili izuzetno rezervisani i hladni), njih dvoje se više nikada nisu sreli. Čak je i dopisivanje, koje je ranije bilo redovno, vremenom polako prestalo.

Posle smrti svog muža, 1801. godine, Mariana se vratila u Salzburg, sa svoje dvoje preživele dece i četvoro preživele dece svog pokojnog muža. U Salzburgu je počela da drži časove klavira i muzike. Nekih 20-tak godina kasnije srela se sa Konstancom, koja se u međuvremenu ponovo udala. Zajedno sa svojim drugim mužem (Georg Nikolaus fon Nisen) počela je da piše Vofgangovu biografiju. Mariana im je učinila veliku uslugu kada im je predala sva svoja pisma koja je tokom godina dobijala od brata. Već sledeće godine, prvi put se srela i sa Vofgangovim sinom, Francom Ksaverom Mocartom, koji je dirigovao Rekvijumom svog oca, u čast nedavno preminulog Nisena.

Nekoliko godina kasnije, Marianino zdravlje počelo je da se pogoršava – postala je potpuno slepa 1825. godine. Umrla je na današnji dan – 29. oktobra 1829. godine, u svojoj 78-oj godini.

]]> http://www.zanimljivamuzika.com/2008/10/mocartova-zaboravljena-sestra/feed/ 4 http://www.zanimljivamuzika.com/2008/10/mocartov-klavirski-koncert/ http://www.zanimljivamuzika.com/2008/10/mocartov-klavirski-koncert/#comments Wed, 29 Oct 2008 17:30:59 +0000 Marija http://www.zanimljivamuzika.com/?p=427 Ovaj prelepi II stav Mocartovog Koncerta za klavir u A-duru, br. 23 (K488) predložio je marinowski

„…setio sam se dijaloga sa prijateljem od pre više godina.

Naprasno je odlučio da se krsti, makar je već prešao tridesetu. Na moje čuđenje zašto tek sada, kaže da je preslušavajući Mozartov klavirski koncert shvatio da na svetu ima toliko lepote i sklada da to mora da je stvoreno od nečije savršene ruke.

Pitao sam da li je u pitanju 23 klavirski koncert, drugi stav? Pogledao me začuđeno i rekao “tako je, otkud znaš?”

Evo ga taj stav, u izvođenju Horowitza:*

Pogledajte kako sa lakoćom idu prsti, koja mirnoća na licu, a istovremeno fantastičan autoritet.…“

Hvala marinowski!

*morala sam da zamenim video, jer onaj prethodni, na žalost, nije više dostupan…