Na njegovom dvoru radio je Bahov sin Filip Emanuel, kao dvorski muzičar. Pošto je Filip Emanuel toliko pričao Fridrihu o svom ocu, kralj je rešio da pozove starog Baha na dvor, kako bi ga upoznao i svirao malo sa njim.

Poziv je poslat u Lajpcig i 7. maja 1747. godine Johan Sebastijan Bah pojavio se na kraljevom dvoru u Potsdamu. Iako je stigao baš u vreme dok je Fridrih II držao solo koncert na flauti, kada su ga najavili, kralj je prekinuo koncert i poželeo dobrodošlicu velikom kompozitoru.

Onda mu je ponosno pokazao svoju zbirku instrumenata s dirkama, među kojima su bili i najnoviji klaviri Gotfrida Silbermana (Silberman je 1732. nadogradio Kristoforijev model klavira, dodavši mu desni pedal, koji pomaže u sviranju legata, tj. u povezivanju tonova).

Pošto je u to vreme Bah bio poznat kao jedan od najboljih majstora improvizacije, kralj mu je zadao jednu veoma dugu temu i izazvao ga da na tu temu improvizuje troglasnu fugu (fuga – polifoni oblik, čija je suština sistematsko imitaciono sprovođenje jedne teme (ređe 2 ili 3 teme) po izvesnom tonalnom planu; pisana je najčešće za 3 ili 4 glasa*). Bah je prihvatio izazov i počeo je na licu mesta da improvizuje. Svi su bili zadivljeni, a posebno kralj, koji je tada naredio da se njegovom gostu ukaže poštovanje dostojno samog kneza.

Izgleda da je Filip II želeo još malo da testira Bahovo umeće, pa mu je postavio još jedan izazov: da na istu onu temu improvizuje fugu koja bi imala 6 glasova! Pošto do tada niko još nikada nije napisao šestoglasnu fugu, svi su mislili da se kralj samo poigrava sa velikim kompozitorom. Međutim, Bah je ponovo prihvatio izazov, ali je zamolio kralja da mu da malo više vremena.

Vratio se u Lajpcig, a dva meseca kasnije od te jedne teme nastala je zbirka kompozicija poznatija danas kao „Muzička Žrtva“ (Das Musikalische Opfer).

Bah je delo posvetio pruskom kralju, a posveta je glasila „Regis Iussu Cantio Et Reliqua Canonica Arte Resoluta“ (ovo bi trebalo da znači ‘tema koju je zadao kralj, rešena u kanonskom stilu‘). Zanimljivo je da prva slova ovih reči daju reč RICERCAR (Ričerkar), što je bio naziv za tadašnju fugu.

Inače, osim ove neverovatne šestoglasne fuge, koja je poznata i kao ‘Pruska fuga‘, „Muzička žrtva“ sadrži još jednu troglasnu fugu, 10 kanona i trio sonatu za violinu, flautu i basso continuo.

Kod kanona je zanimljivo da neki od njih sadrže i zagonetke. Naime, Bah je napisao samo jedan glas i na latinskom upisao zagonetku. Rešenje te zagonetke predstavlja način na koji bi izvođači trebalo da sviraju ostale glasove. Na primer, negde piše ‘u augmentaciji’ (augmentacija – dvostruko produžavanje notnih vrednosti), što znači da bi tu melodiju trebalo izvoditi tako da su note dvostruko duže od onog što je napisano. Pored ove zagonetke stoji i napomena „Notulis crescentibus crescat Fortuna Regis“, što znači ‘Neka se kraljeva sreća uvećava kako se note produžuju’.

Postoji i modulirajući kanon (modulacija – prelazak iz jednog tonaliteta u drugi), koji počinje u jednom tonalitetu, a završava se u tonalitetu koji je za stepen viši od početnog. Ovde stoji napomena „Ascendenteque Modulationis ascendat Gloria Regis“, tj. ‘kako raste modulacija, tako neka raste i kraljeva slava’.

Osim sonate, za koju jasno stoji kojim instrumentima je namenjena, za ostala dela ne stoji takva napomena. Fuge i kanoni se uglavnom izvode na instrumentima s dirkama (klavir, orgulje) ili u verziji za kamerni ansambl. Šestoglasnu fugu Anton Vebern je 1935. aranžirao za mali orkestar i to u stilu ‘Klangfarbenmelodie’ (tehnika kojom se jedna tema podeli na više instrumenata, kako bi se dobila lepša boja i tekstura same melodije). Evo i slike:

Tema u originalu:

Vebernova verzija:

Ako vas je sve ovo zainteresovalo da poslušate kako zvuči ta famozna fuga u 6 glasova, evo nekoliko izvođenja:

• na klaviru

Click here to view the embedded video.

• na čembalu, uz notni tekst, tako da možete da pratite šta se sve ovde dešava

Click here to view the embedded video.

• i verzija za kamerni ansambl u stilu ‘Klangfarbenmelodie’

Click here to view the embedded video.

*definicija: Dušan Skovran i Vlastimir Peričić – „Nauka o muzičkim oblicima“ [nazad na tekst]

**slike preuzete odavde: 1, 2, 3 i 4

Nekoliko godina posle Ditrihovog rođenja (1641.) porodica Bukstehude se preselila u Helsinger (Danska), gde je Johan dobio posao orguljaša u lokalnoj crkvi. Posle 16 godina i Ditrih započinje svoju karijeru kao crkveni orguljaš. Interesantno je da, iako je u svom životu radio u tri različite crkve, u tri različita grada, to je svaki put bila Bogorodičina crkva. Prvi posao dobio je u Bogorodičinoj crkvi u Helsinburgu (istoj onoj u kojoj je ranije radio njegov otac), tako da je neko vreme živeo tamo. Na žalost, plata je bila mala, a počeo je i rat između Danske i Švedske, tako da je Ditrih konkurisao za posao orguljaša u Bogorodičinoj crkvi u Helsingeru, gde je plata bila veća. Uspeo je da dobije ovaj posao, tako da se ponovo vratio u Helsinger (gde su mu i dalje živeli roditelji), gde je živeo i radio od 1660. do 1668. godine. Kada je 1667. umro Franc Tunder, orguljaš u Bogorodičinoj crkvi u Libeku, trebalo je pronaći novog orguljaša, koji bi obavljao ovaj posao. Ditrih se prijavio i dobio posao, koji je radio do kraja svog života. Preselio se u Libek, a sledeće godine se i oženio i to Tunderovom ćerkom.

Iz ovog perioda njegovog života postoji najviše informacija. Međutim, jedina Bukstehudeova slika koja postoji je slika iz 1674. godine (gore levo – klik za veću sliku). Pretpostavlja se da je čovek koji svira čembalo (klavsen) u sredini Rajnken, poznati barokni kompozitor i orguljaš, ali nije sigurno koji od druge dvojice muzičara je Bukstehude. Dugo se verovalo da je to muškarac koji ispred sebe ima notni list (desno), međutim postoje i oni koji tvrde da bi to mogao biti i muškarac koji svira na violi da gamba (na slici levo).

Bukstehude je u Libeku nastavio Tunderovu tradiciju tzv. muzičkih večeri. Naime, Tunder je imao običaj da organizuje posebne koncerte, za koje je ulaz bio besplatan. Ovi koncerti postali su poznati pod nazivom „Muzičke večeri“ (Abendmusik) i bili su toliko popularni da je publika dolazila i iz drugih gradova kako bi uživala u muzici. Poznata je anegdota o mladom Bahu, koji je 1705. godine prepešačio 400 km samo da bi prisustvovao ovakvom jednom koncertu. Dve godine ranije Bukstehudeove koncerte posetili su čak i Georg Fridrih Hendl i Johan Mateson, između ostalog i zato što su bili zainteresovani da ga naslede na mestu orguljaša. Ditrih, koji je tada već razmišljao o penziji, rekao im je da će im ustupiti svoj posao orguljaša, pod uslovom da onaj ko posao prihvati mora da oženi njegovu najstariju ćerku, Anu Margaretu! Nije poznato da li je devojka bila toliko odbojna ili muzičari jednostavno nisu želeli brak, tek, obojica su odbili ponudu i otišli već sledećeg dana.

Bukstehudeov opus obuhvata veliki broj vokalnih dela i kompozicija za orgulje i čembalo, kao i manji broj kompozicija za kamerne sastave. Iako je napisao čak više od 100 vokalnih dela, do ranog 20-tog veka smatrali su ga prvenstveno kompozitorom za instrumente sa dirkama. Pretpostavlja se da su Johan Sebastijan Bah i Georg Filip Teleman svoje oratorijume pisali po uzoru na Bukstehudeove nemačke oratorijume. Na žalost, malo njegovih kompozicija je ostalo sačuvano do danas.

Ditrih Bukstehude umro je na današnji dan – o9. maja 1707. godine. Njegov pomoćnik i bivši učenik nasledio ga je na mestu orguljaša i nastavio je tradiciju Muzičkih večeri. Ova tradicija trajala je do 1810. godine, a zatim ponovo od 1926. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, 28. marta 1942. godine, kada je Libek bio bombardovan, Bogorodičina crkva bila je oštećena, a orgulje na kojima je svirao Bukstehude bile su uništene.

Ovde je možeti čuti u odličnom izvođenju poznatog pijaniste Glena Gulda (Glenn Gould)

Click here to view the embedded video.

Interesantno je da poslednji deo ove Tokate (Fuga) veoma podseća na slično delo, nepoznatog autora, koje je pronađeno među italijanskim manuskriptima. Tema fuge je zapravo potpuno ista. U baroku je, zapravo, korišćenje tuđe muzike kao osnove bilo veoma popularno. Smatralo se čak nekom vrstom iskazivanja poštovanja i divljenja kompozitoru originalnog dela.

Naime, za vreme mladićeve posete sledećeg dana, u sobu je ušao Krebs, prerušen u kočijaša, kako bi Bahu, navodno, nešto dostavio. Pošto ga je, kao svaki ljubazni domaćin, ponudio pićem, Bah je „kočijaša“ pitao da li možda voli muziku. „Kočijaš“ je odgovorio da voli i da čak ume malo i da svira klavir. Bah je odglumio iznenađenost i zamolio ga je da im nešto odsvira. Krebs je tada seo za klavir i odsvirao nekoliko najtežih fuga. Zatim se zahvalio Bahu na gostoprimstvu i otišao. Tada se Bah okrenuo francuskom muzičaru i rekao:

- „Eto, dragi moj prijatelju, ovako kod nas sviraju kočijaši“.

Mladi umetnik je otišao i više se nikad nije vratio…

Bah je došao na dogovoreno mesto, u dogovoreno vreme, ali od Maršana nije bilo ni traga ni glasa. Naime, kada je čuo da treba da se takmiči sa čuvenim Bahom, Maršan se toliko uplašio, da je istog momenta naručio kočiju i odjurio nazad u Francusku!