Iako možda zvuči neverovatno, voda se može dočarati muzikom. Dok je boravio u Italiji, List je napisao kompoziciju pod nazivom „Igra vode u vili Este“. Ovo delo se Ravelu toliko dopalo, da je i sam napisao nešto slično.  Godine 1901. objavio je komad za solo klavir pod nazivom „Jeux d’eau“ („Igra vode“ ili „Vodoskoci“), u kome uspešno dočarava zvuke vode. Ravel je ovo delo posvetio svom tadašnjem profesoru, Gabrielu Foreu.

Click here to view the embedded video.

Možda bi  za bolje razumevanje ove kompozicije pomogla rečenica koju je Ravel dopisao na partituri: „Dieu fluvial riant de l’eau qui le chatouille…“ U slobodnom prevodu ovo znači: „Bog reke, koji se smeje vodi, koja ga golica…“

Kada je počeo da radi na ovom delu, Fore je zamislio da to bude orkestarska kompozicija koja bi se izvodila na popularnim letnjim koncertima kojima je dirigovao Žil Dombe (Jules Danbé). Međutim, kada je kasnije odlučio da Pavanu posveti svojoj pokroviteljki, grofici Elizabet, poželeo je da delo učini grandioznijim, tako da je dodao i deonicu hora, a ostavio je i mogućnost za plesnu koreografiju. Stihove za hor napisao je grofičin rođak, po uzoru na francuskog pisca Verlena.

Orkestarska verzija Pavane izvedena je premijerno 25. novembra 1888. na jednom od koncerata Orkestra Lamuro (Concert Lamoureux).

Click here to view the embedded video.

Tri dana kasnije, izvedena je premijerno i verzija sa horom, na koncertu koji je organizovalo Société Nationale de Musique, koje je osnovano kako bi se mladim muzičarima dala prilika da predstave svoja dela publici.

Click here to view the embedded video.

Dve godine kasnije, 1891., Pavana je izvedena u Bolonjskoj šumi, na jednoj od grofičinih zabava. Izvođenje je bilo pravi „koreografski spektakl“, jer su, osim orkestra i hora, nastupili i plesači.

Od prvog izvođenja Pavana je postala izuzetno popularna, bilo da se radilo samo o orkestarskoj verziji ili o verziji sa horom. Godine 1917. postala je standardni repertoar Djagiljeve baletske trupe Ballets Russes.

Foreov primer sledili su kasnije i njegovi učenici: Ravel je napisao „Pavanu za mrtvu princezu“ (Pavane pour une infante défunte), a Debisi „Paspje“ (prvobitno nazvana Pavana – četvrti stav Bergamske svite).

*zahvaljujem se Ljiljani na divnom predlogu

Dve godine kasnije, Fore je ovu scensku muziku preradio u svitu – Pelléas and Mélisande, op.80, koja je premijerno izvedena 1901. godine. Sastoji se iz pet stavova, a najpopularniji je Sičilijana (Sicilienne).

Click here to view the embedded video.

Kasnije su se javile i obrade ove svite za različite instrumente (flauta, klavir, violončelo, …).

Inače, Klod Debisi napisao je operu Pelléas and Mélisande, koja je premijerno izvedena u Parizu 1902. godine.

]]> http://www.zanimljivamuzika.com/2009/12/sicilijana/feed/ 4 http://www.zanimljivamuzika.com/2008/05/legija-casti/ http://www.zanimljivamuzika.com/2008/05/legija-casti/#comments Mon, 12 May 2008 13:01:47 +0000 Marija http://www.zanimljivamuzika.com/?p=205 Francuski kompozitor, orguljaš, pijanista i profesor, Gabrijel Fore (Gabriel Urbain Fauré), rođen je na današnji dan, 12. maja 1845. godine. Bio je jedan od najboljih kompozitora svog vremena, koji je svojim muzičkim stilom uticao na mnoge kompozitore 20-og veka.

Još kao mali, Fore je pokazao neverovatan muzički talenat, tako da su ga roditelji već u devetoj godini poslali u Pariz, na studije u „Nidermajer“, institutu za crkvenu muziku. Najviše uticaja na njegov dalji razvoj imao je kompozitor Kamij Sen-Sans, koji je Forea uputio u muziku svojih savremenika.

Po povratku iz Francusko-Pruskog rata, 1871. godine, Fore je osnovao „Société Nationale de Musique“, kako bi promovisao francusku muziku i pomogao afirmaciju mladih kompozitora. Između ostalih, ovom društvu su pripadali i Kamij Sen-Sans, Žil Masne, Cezar Frank i Pol Tafanel.

Godine 1883. Fore je oženio Mari Fremije, sa kojom je kasnije imao i dva sina. Kako bi mogao da ozdržava porodicu, radio je u crkvi „Madeleine“ i držao časove klavira i harmonije. Za komponovanje je imao vremena samo leti. U ovom periodu nastaje „Elegija“ za violončelo i klavir, njegovo najpoznatije delo, i „Rekvijem“, koji se vrlo često opisuje kao „uspavanka smrti“. Na žalost, Fore je vrlo malo zaradio od svojih kompozicija, jer ih je njegov izdavač otkupio od njega za svega 50 franaka!

Zahvaljujući putu u Veneciju 1890. godine, gde se sastao sa svojim prijateljima i napisao još neka dela, Foreova finansijska situacija se promenila na bolje. Dve godine kasnije postao je inspektor muzičkih konzervatorijuma u francuskim provincijama, što je značilo da ne mora više da podučava amatere.

Od 1905. godine postaje direktor Konzervatorijuma u Parizu, ali već posle četiri godine počinju da se javljaju prvi problemi sa sluhom. Fore je, naravno, pokušao da to drži u tajnosti, ali vremenom je ipak morao da napusti svoj posao – u svojoj 75-oj godini povukao se sa Konzervatorijuma. Iste godine dobio je najvišu nagradu Legije časti – „Grand-Croix“, nagradu koja se retko daje muzičarima.

Fore je umro od upale pluća 1924. godine, u Parizu.