Ljubavni jadi su od jednog kompozitora čak napravili i ubicu – Karlo Đezualdo di Venoza ubio je svoju ženu i njenog ljubavnika!

Srećom, nisu svi imali tako lošu sudbinu, što se ljubavi tiče. Vragolasti Mocart se još kao dečak stalno zaljubljivao u lepe mlade dame. Jedno vreme je toliko bio zaljubljen u Mariju Antoanetu (koja je kasnije postala kraljica Francuske), da je obećao da će je oženiti. Međutim, godine su prolazile i Mocart se, sada već u svojim dvadesetim, zaljubio do ušiju u šarmantnu Alojziju Veber. Veza je trajala neko vreme, a onda je Alojzija to prekinula. Slomljenog srca, Mocart se brže-bolje usmerio ka njenoj sestri Konstanci, kako bi i dalje bio blizu Alojzije. Mocartov otac, Leopold, nije odobravao vezu svog sina ni sa jednom od ove dve devojke, jer nije imao lepo mišljenje o njihovoj familiji. Ipak, Mocart je istrajao u svojoj nameri i oženio se Konstancom (u koju se u međuvremenu i zaljubio) kada mu je bilo 26 godina.

Šuman nije imao toliko sreće. I njemu je smetao otac devojke u koju je bio zaljubljen. Naime, on i Klara, koja je bila 14 godina mlađa, morali su da čekaju 14 godina, pre nego što su se najzad venčali.

Iako je imao rošavo lice i uglavnom razbarušenu prosedu kosu, Betoven je bio fatalan po ženski svet. Flertovao je sa skoro svakom lepom devojkom koju bi susreo na ulici. Imao je bezbroj veza i bio je zaljubljen u svaku od tih devojaka, a ni one nisu bile ravnodušne prema njemu. Sve je počelo kada je imao samo 14 godina. Zaljubio se u Eleonoru fon Brojning, 12-togodišnju devojčicu, koja mu je čitala pesme. „Mesečevu sonatu“ posvetio je svojoj „besmrtnoj ljubavi“, Đulijeti Gičardi. Nije mu smetalo čak ni da bude u vezi sa udatim ili zauzetim ženama. Tako je jednom, dok je šetao po banji, spazio lepu devojku, koja je bila metresa nekog stranog kneza. Nije mu puno trebalo da je osvoji – posle samo sat vremena bili su zajedno u njegovom apartmanu, a njegov tadašnji učenik imao je za zadatak da im obezbedi muzičku pratnju na klaviru!

Najviše sreće u ljubavi imali su verovatno Rihard Štraus i Edvard Elgar. Štraus je bio u srećnom braku sa svojom ženom Paolinom više od 25 godina, a Elgar je imao tu sreću da bude u braku sa ženom sa kojom se odlično slagao i koja mu je bila velika pomoć i podrška.

Kada su velikog dirigenta Toskaninija jednom prilikom upitali o ženama, on je rekao:

„Kada sam bio sasvim mlad, desilo se da sam u istom danu prvi put poljubio devojku i prvi put zapalio cigaretu. Od tada više nisam gubio vreme na duvan…“

Okružen notama, instrumentima i knjigama o muzici u radnji svog oca, Elgar je sam učio muzičku teoriju. U 15-oj godini trebalo je da ode u Lajpcig kako bi studirao muziku. Međutim, zbog nedostatka finansija, morao je da napusti školovanje i da se zaposli kod lokalnog advokata. U to vreme održao je i svoje prve koncerte kao violinista i orguljaš. Posle nekoliko meseci, napustio je posao kod advokata i posvetio se u potpunosti muzici, dajući časove klavira i violine i povremeno radeći u očevoj radnji.

U 29-oj godini upoznao je Alisu Roberts, koja je bila osam godina starija od njega i pripadala višem društvenom staležu. Venčali su se tri godine kasnije, protivno željama njene porodice. Ovaj brak je vrlo pozitivno uticao na Elgara. Alisa mu je pružala veliku podršku i pomoć. Čak je bila i njegov menadžer i sekretar i puno je radila na afirmaciji njegovih kompozicija.

Elgar je pisao orkestarska dela, oratorijume, kamernu muziku, simfonije, instrumentalne koncerte i solo pesme. Njegovo prvo veliko orkestarsko delo bile su „Enigma varijacije“, koje je posvetio svojim prijateljima. U ovom delu svaka varijacija predstavlja određeno raspoloženje nekog od njegovih prijatelja. Kompozicija je bila veoma dobro prihvaćena zbog svoje originalnosti.

Međutim, najpoznatije Elgarovo delo je zbirka od pet „Raskošnih i ceremonijalnih marševa“ („Pomp and Circumstance Marches“), koje je komponovao između 1901. i 1930. godine. Prvom od ovih marševa, „Land of Hope and Glory“, Elgar je pridodao i stihove, koje je napisao A. C. Benson i posvetio ga krunisanju kralja Edvarda VII. Ovaj marš postao je vrlo brzo popularan i korišćen je kao druga nacionalna himna. Zahvaljujući ovoj kompoziciji, Elgaru je dodeljena titula viteza „Master of the King`s music“ 1924. godine, a priređen je i trodnevni muzički festival u Kovent Gardenu, njemu u čast, na kome su prisustvovali i kralj i kraljica.