Moj svet muzike

Prema poslednjim istraživanjima, oko 84 miliona ljudi u Evropi živi u siromaštvu i bez osnovnih sredstava za život. Članovi Evropske Unije rešili su  da 2010. godinu proglase godinom borbe protiv siromaštva i socijalne otuđenosti. Planiran je niz aktivnosti i dešavanja, koja imaju za cilj da ukažu na ovaj problem i pronađu načine za njegovo rešenje. Viva Europa 2010 je deo ovog projekta.

O čemu se tu zapravo radi?

U petak, 18. juna 2010. godine, u Umetničkom centru kraljice Sofije u Valensiji (Španija) biće izvedena opera „Karmen“ Žorža Bizea. Ono što je zanimljivo je da će na javnim gradskim trgovima širom Evrope, na velikim ekranima, biti moguće pratiti direktan prenos ove opere.

Nastavak teksta

Iako je Verdijeva opera Travijata danas jedna od najpopularnijih opera ikada napisanih, na premijeri u Veneciji (6. marta 1853. godine)  doživela je skoro potpuni neuspeh! Za tadašnju publiku bilo je neobično da gleda pevače obučene u savremene kostime, a i sama radnja opere bila je poprilično neuobičajena i smela. Međutim, najveći peh bio je verovatno loš odabir pevača.

Naime, za ulogu glavne glumice, lepe i krhke pariske kurtizane, odabrana je pevačica koja je bila ružna, debela i pucala od zdravlja. Pevač koji je tumačio ulogu Alfreda, tenora koji se zaljubljuje u glavnu glumicu, bio je potpuno promukao, tako da je jedva uspevao išta da otpeva. I najzad, bariton koji je tumačio ulogu Afredovog oca, bio je toliko uvređen što je dobio tako malu ulogu da je bilo više nego očigledno da ga uopšte ne zanima šta se deševa na sceni…

Srećom, novinari i kritičari su muziku ocenili kao veoma lepu, ali nisu želeli da donesu bilo kakav sud o operi u celini pre nego što je vide u primerenom izvođenju.

Za razliku od Bizea, za koga je premijera opere „Karmen“ bila fatalna, Verdija ovaj neuspeh izgleda nije ni malo uznemirio. Posle ove nesrećne premijere, njegov komentar bio je da će vreme pokazati da li je uzrok ovom neuspehu bio loš odabir pevača ili sam kompozitor. Šta vi mislite?

*slika preuzeta odavde

Predsednik Uprave dobio je na poklon karte za koncert za izvođenje Šubertove „Nedovršene simfonije“. Pošto nije mogao da ide, karte je dao menadžeru i rekao mu da on ode umesto njega. Kada ga je sutradan upitao da li je uživao u koncertu, menadžer mu je uručio sledeći izveštaj:

1. U posmatranom periodu, četiri svirača oboe nisu ništa radili. Njihov broj treba smanjiti, a njihove poslove raspodeliti ostalima u orkestru, što će ukloniti varijacije u aktivnostima.

2. Svih 12 violina sviralo je identične note. To je potpuno nepotrebno dupliranje i članove te sekcije treba drastično smanjiti.

3. Nema svrhe da duvači ponavljaju iste deonice koje su već odsvirali gudači. Kada bi se uklonile sve deonice koje se ponavljaju, koncert bi se mogao skratiti s dva sata na samo dvadeset minuta.

4. Da je Šubert vodio brigu o tim stvarima, verovatno bi i dovršio simfoniju.

*slika preuzeta odavde.

Kompanija „Bakitone International“ u saradnji sa vladom Papue Nove Gvineje danas je konačno objavila neverovatno otkriće – naime, otkriven je novi koncert velikog kompozitora Sergeja Rahmanjinova!

Radi se zapravo o Drugom klavirskom koncertu, koji je Rahmanjinov napisao i u verziji za trombon. Za ovu verziju nije se znalo sve do pre par dana. Naravno, već su u toku pregovori sa eminentnim umetnicima o snimanju ovog koncerta.

Srećom, možemo čuti predpremijerno izvođenje ovog koncerta zahvaljujući jednom mladom i perspektivnom trombonisti iz Rusije, koji za sada želi da ostane anoniman. Verujem da će svi ljubitelji muzike Sergeja Rahmanjinova uživati u ovom snimku:

*vest preuzeta odavde

Dve arabeske (Deux Arabesques) su prva značajnija dela jednog od najvažnijih kompozitora XX veka – Kloda Debisija. Smatra se da su nastale između 1888. i 1901. godine. Prva arabeska, koja podseća na žubor vode, ima odlike impresionizma, dok je druga pisana više u baroknom stilu. Poslušajte ih i sami:

Nastavak teksta

Memorijal „Isidor Bajić“ je međunarodno pijanističko takmičenje, koje je prvi put održano 2002. godine i od tada se održava na svake dve godine. Od 5. do 15. marta 2010. godine, u okviru Petog Memorijala „Isidor Bajić“, u Novom Sadu će se takmičiti oko 100 pijanista iz 27 zemalja sveta.

Takmičari su raspoređeni u tri kategorije: (A kategorija – od 13 do 17 godina, B kategorija – od 17 do 20 godina, C kategorija – do 32 godine), a ocenjuje ih internacionalni žiri:

• Hyoung-Joon Chang (Republika Koreja)
• Sofija Guljak (Rusija)
• Teresa Lavers (Australija)
• Baruch Meir (Izrael)
• Boaz Sharon (SAD)
• Tori Stødle (Norveska)
• Raul Sunico (Filipini)
• Tamas Vesmas (Francuska)

U petak, 05. marta 2010. godine, koncertom u Sinagogi biće svečano otvoreno ovo međunarodno pijanističko takmičenje. Na koncertu će kao solista i dirigent nastupiti Andrea Bonatta (Italija), koji će izvesti Mocartov koncert za klavir u d-mollu, KV 466. Drugi solista biće Antonii Baryshevskyi (Ukrajina), Laureat Pijanističkog takmičenja IV Memorijala “Isidor Bajić”, koji će izvesti Rahmanjinov treći klavirski koncert (d-moll, op.30).

Soliste će pratiti orkestar iz Rumunije – The Timisoara “Banatul” Philharmonic Orchestra, a drugi dirigent biće Gheorge Costin (Rumunija).

* slika preuzeta odavde.

Jedan od najznačajnijih italijanskih predstavnika Bečke klasične škole bio je italijanski kompozitor i violončelista Luiđi Bokerini (Luigi Boccherini). Rođen je na današnji dan – 19. februara 1743. godine, u gradu Luka u Italiji, u porodici muzičara. Njegov otac, profesionalni muzičar, svirao je violončelo i kontrabas. Zahvaljujući ocu, mali Luiđi počeo je da svira violončelo sa 5 godina. Kada je napunio 9 godina, nastavio je učenje kod muzičkog direktora katedrale San Martino. Napredovao je toliko brzo da je već sa 13 godina nadmašio svog učitelja. Tada je imao i svoj prvi javni nastup, koji je bio izuzetno uspešan. Vrlo brzo postao je poznat kao virtuozni čelista.

Njegov sledeći učitelj bio je G. B. Costanzi, muzički direktor Bazilike Sv. Petra u Rimu. Luiđi je u Rimu proveo godinu dana, a onda je, zajedno sa ocem otišao u Beč, gde su neko vreme svirali u orkestru Dvorskog pozorišta (Burgtheater).

Svoje prve kompozicije objavio je u 17-toj godini (1760.).

Sa 22 godine (1765.) odlazi sa ocem u Milano, koji je u to vreme bio stecište talentovanih muzičara. Tu nastaje njegov prvi gudački kvartet.

Na žalost, iste godine počinju i njegovi problemi sa zdravljem, koji će ga pratiti celog života, a već sledeće godine (1766.) njegov otac umire. Nastavak teksta

Đakomo Pučini, majstor opere, bio je pravi magnet za žene. Bilo da se nalazio u Rimu, Londonu, Parizu, Beču ili Njujorku, žene su ga saletale na svakom koraku. U svakom od ovih gradova maestro je imao omiljeni hotel u kome je odsedao i njegove obožavateljke su to znale. U Beču je to bio hoetel „Bristol“.

Jednog jutra, dok je doručovao, u njegovom apartmanu zazvonio je telefon. Bio je to portir sa recepcije koji ga je obavestio da ga traži neka mlada dama, koja nije želela da kaže svoje ime. Pučini se malo zamislio, a onda upitao portira da li je lepa. Portir se osmehnuo i rekao da će je poslati gore.

Kada je Pučini otvorio vrata, ugledao je pred sobom prelepu devojku. Imala je smeđu kosu, plave oči i gledala ga je ne skrivajući svoje divljenje. Pučini se blago zakašljao, što je činio kad god je bio zbunjen. Mlada devojka nije progovorila ni reč. On je pozvao da uđe, a onda je shvatio da na sebi ima samo pidžamu. Izvinio joj se i brzo otišao u susednu sobu da se obuče.

Pažljivo je odabrao odelo, mašnu, sredio frizuru i prsnuo kap parfema. Međutim, kada se vratio u sobu u kojoj je ostavio devojku, dočekalo ga je pravo iznenađenje – mlada obožavateljka bila je potpuno gola! Maestro je bio zatečen!

Nikada nije saznao šta je bilo uzrok ovakvom devojčinom ponašanju. Možda je pogrešno protumačila njegov nagli odlazak u drugu sobu ili je jednostavno želela da se razlikuje od ostalih devojaka koje su ga spopadale.

Osmehnuo joj se i blago se zakašljao…

Kavalerija rustikana (Seosko viteštvo) je opera u jednom činu Pjetra Maskanjija (Pietro Mascagni). Premijerno je izvedena 17. maja 1890. godine u teatru Costanzi u Rimu i smatra se jednim od prvih i najlepših primera italijanske verističke opere. Premijera ove opere bila je prava senzacija – po završetku opere, Maskanjija su čak 40 puta zvali na scenu! Od 1893. godine, vrlo često se izvodi zajedno sa operom Pajaci, Ruđera Leonkavala.

U julu 1888. muzički izdavač Edoardo Sonzonjo (Sonzogno) objavio je takmičenje (konkurs) za sve mlade italijanske kompozitore koji još nisu imali ni jednu operu izvedenu na sceni. Trebalo je da napišu operu u jednom činu, a tri najbolje opere bi bile izvedene u Rimu, o trošku organizatora takmičenja.

Maskanji je za ovo čuo tek dva meseca pre krajnjeg roka i zamolio je svog prijatelja Đovanija Tarđionija-Tocetija (Giovanni Targioni-Tozzetti), pesnika i profesora italijanske književnosti na Kraljevskoj Akademiji u Livernu, da mu napiše libreto. Đovani je izabrao Kavaleriju Rustikanu, popularnu kratku priču (i komad) Đovanija Verge (Giovanni Verga) kao osnovu za operu. Pošto je rok bio veoma kratak, on je na libretu radio zajedno sa kolegom Gvidom Menašijem (Guido Menasci). Kako je koji deo teksta bio gotov, oni su ga slali kompozitoru, tako da je Maskanji po nekad dobijao i samo po par stihova na poleđini razglednice. Srećom, poslednjeg dana takmičenja, opera je bila završena.

Bile su prijavljene ukupno 73 opere, a 5. marta 1890. sudije su objavile svoje rezultate. Opere koje su osvojile izvođenje bile su „Labilia“ (Niccolla Spinelli), „Rudelo“ (Vincenzo Ferroni) i „Cavalleria rusticana“, koja je proglašena najboljom. Nastavak teksta

Svoju prvu simfoniju Gustav Maler je komponovao od 1884. do 1888. godine, a revidirana je 1894. Premijerno je izvedena 1889. godine u Budimpešti i to kao petostavačna simfonijska poema pod nazivom „Simfonijska poema u dva dela„.

Na sledeća dva izvođenja (u Hamburgu 1893. i Vajmaru 1894.), ovo delo nazvano je „Titan, tonska poema u formi simfonije„. Posle izvesnog vremena, Maler je opet izmenio delo: izbacio je naslov i opise stavova, kao i drugi stav – Andante (od ovog stava je kasnije napravio zaseban komad pod nazivom „Cvetovi“ (Blumine)). Ovako izmenjeno delo premijerno je izvedeno u Berlinu, 1896., pod nazivom „Simfonija u D-duru„, i trajalo je oko 55 minuta.

Treći stav ove simfonije je posmrtni marš. Počinje solom kontrabasa, koji uz pratnju timpana izvodi varijaciju dečije pesme „Dragi bato“ (Frère Jacques), ali sa jednom izmenom: Maler je pesmu promenio iz dura u mol i tako dobio karakter posmrtnog marša. Zanimljivo je da ova promena iz dura u mol nije, zapravo, Malerova ideja. Prema nekim izvorima, pesma „Frère Jacques“ se baš tako pevala krajem 19-tog i početkom 20-tog veka u Austriji.

Nastavak teksta