Moj svet muzike

Sledeći tekst preuzet je iz programa neidentifikovanog klavirskog resitala:

Na večerašnjem koncertu pijanisti će strane okretati Rut Spelke, koja je studirala u klasi Ivana Šmernika, na „Univerzitetu za okretanje strana“ u Filadelfiji. Ona uspešno nastupa kao profesionalni okretač strana već dugi niz godina. Nastupala je sa mnogim poznatim pijanistima širom sveta.

1988. godine, gospođa Spelke dobila je „Vilson Stipendiju za Okretanje Strana“, koja joj je omogućila usavršavanje u Izraelu, gde je studirala okretanje strana sa leva na desno. Dobitnica je „Rimski-Korsakov-Bumbarov-let-Prestissimo“ medalje 1984. godine, za okretanje 47 stranica u roku od neverovatnih 30 sekundi! Takođe je i dobitnica srebrne medalje na takmičenju „Sakupi note“, 1983. godine. Na ovom takmičenju se od takmičara zahteva da za što kraće vreme sakupe i po redu slože note koje su bačene sa koncertnog klavira marke Yamaha. Gospođa Spelke istakla se brzinom, gracioznošću i odmerenošću. Nastavak teksta »

Svo znamo da je Paganini (Niccolo Paganini) bio veliki virtouz, ali niko ne zna kako je on tu virtuoznost stekao. Da li je morao da vežba danonoćno ili je to bilo prirodno? Da bi ovo ispitao, mladi engleski diplomata, Džordž Haris, postao je lični sekretar Paganinija i pratio ga na putovanjima godinu dana. Pošto za svo to vreme Haris nije ni jednom video Paganinija kako svira na violini, osim na večernjim koncertima, najzad ga je upitao da li on uopšte vežba. Paganini je na to odgovorio:

- „Dok sam bio mlad, morao sam puno da vežbam. Sada je došlo vreme odmora …“

Jedan od najvećih kompozitora svih vremena, Ludvig van Betoven (Ludwig van Beethoven), umro je na današnji dan ( 26. marta 1827. godine). Bio je jedan od prvih kompozitora koji nije bio pod patronatom dvora ili crkve. Izdržavao se svojim radom, komponovanjem, držanjem koncerata, podučavanjem, a bilo je i puno onih koji su mu dobrovoljno finansijski pomagali.

Kažu da je u noći njegove smrti bila strašna oluja. Oni koji su tada bili kraj njega videli su kako se neposredno pred smrt uspravlja u krevetu osvetljen munjom i besno maše pesnicom ka nebu…

Proučavanjem muzičkog života današnjih primitivnih plemena, može se dobiti slika o životu i muzičkoj kulturi naroda prvobitne ljudske zajednice.

U samom početku, muzika je bila u uskoj vezi sa magijom. Njena uloga bila je da pomogne da se neka radnja uspešno završi (npr. lov, ratni pohodi, prizivanje kiše ili lepog vremena…). Takva muzika je obično bila povezana sa plesom. U ovim magijskim obredima bilo je jako bitno da se muzika uskladi sa rečima, pokretima i mimikom, što nagoveštava začetke dramskog roda. Karakteristično je i ponavljanje pojedinih pevanih delova u tačno određenom broju.

Napevi su u početku bili vrlo jednostavni – melodija je bila malog opsega, ali je zato dinamičko i ritmičko nijansiranje bilo vrlo bogato. Sa razvojem kulture prvobitnih ljudi, menjaju se i napevi. Opseg melodije se širi do kvarte, kvinte, a zatim i do oktave, čime se omogućava fiksiranje tonaliteta. Pojavljuju se i prve lestvice, koje se sastoje od pet tonova (pentatonske) i imaju nekoliko varijanti (u zavisnosti od rasporeda intervala). Nastaju kolektivne pesme – plesovi, uspavanke, ljubavne i epske pesme, kao i radne pesme. Javlja se i podela uloga – plesači više ne pevaju, već samo igraju. Organizuju se i prva takmičenja među plemenima uz pesmu i ples.

Vrlo brzo dolazi i do pojave višeglasja, što znači da se jednoj melodiji suprotstavlja bar još jedna melodija, koja je delimično ili potpuno različita od prve, ali teče uporedo sa prvom. I tu ima nekoliko faza razvoja: prvo se pojavljuju paralelne kvinte i oktave, onda kvarte i terce, a zatim i paralelne sekunde. Nastaje i razvijeniji oblik višeglasja – heterofonija, gde se obe melodije kreću u unisu, ali na pojedinim mestima druga melodija se udaljava od prve ili varira prvu melodiju (kao kad se peva uz gusle). Bordun je takođe oblik višeglasja. Predstavlja stalno držanje ili ponavljanje jednog istog tona iznad ili ispod napeva.

Instrumenti

Prvi duvački instrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke bile su ruke. Prvobitni čovek je pravio instrumente da bi mogao da proizvede zvuke koje nije mogao da otpeva (zvuk vetra, kiše i sl.). Pošto mu je dosadilo da udara dlanom o dlan, prvobitni čovek počeo je rukama da udara o neki drugi predmet ili čak predmetom o predmet. Tako je nastao čitav niz različitih udaraljki od drveta i metala. Postojale su i razne vrste čegrtaljki, koje su bile smatrane amajlijama.

Prvi žičani instrument bio je verovatno muzički luk. Ličio je na lovački, ali je bio veći. Sastojao se od rezonantne kutije i jedne žice, o koju se udaralo štapićem. Ostali žičani instrumenti bili su slični harfi, citri ili liri.

Prve flaute nastale su od kostiju ptica ili od trske i proizvodile su u početku samo jedan ton. Kasnije su na njima napravljeni otvori, koji su omogućavali izvođenje različitih tonova (muzičku slobodu). Pošto je shvatio princip rezonance i uvideo na koji način veličina instrumenta utiče na visinu i boju tona, prvobitni čovek je izmislio razne vrste drugih instrumenata i usavršio udaraljke, dodavši im bubanj i marimbu (vrsta ksilofona).

Ovaj tekst, koji je napisala Marija, zaštićen je Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Serbia License.

Italijanski dirigent, Arturo Toskanini (Arturo Toscanini), rođen je 25. marta 1867., a umro 16. januara 1957. godine. Bio je jedan od najboljih dirigenata svih vremena, poznat po tome što je uvek dirigovao napamet.

Svoju karijeru dirigenta započeo je sasvim slučajno, zahvaljujući dirigentu Leopoldu Migezu (Leopoldo Miguez). Toskanini je tada imao samo 19 godina i svirao je violončelo u operi Rio de Ženeira. Na generalnoj probi opere „Aida“, pevači i muzičari, poreklom Italijani, odbili su da nastupe pod upravom Migeza, jer nisu bili zadovoljni njegovom postavkom opere. Uvređen, Migez je napustio pozorište. Predstavu su probala da spasu dva druga dirigenta, ali ih je publika izviždala, tražeći Migeza. Tada je mladi Toskanini ustao i odlučno prišao dirigentskom pultu, čime je zaintrigirao i utišao publiku. Zalupio je partituru, dao znak za početak i celu predstavu dirigovao napamet! Publika je bila oduševljena – Toskanini je dobio takve ovacije kao ni jedan dirigent-početnik pre ni posle njega…