Moj svet muzike

Đakomo Pučini, majstor opere, bio je pravi magnet za žene. Bilo da se nalazio u Rimu, Londonu, Parizu, Beču ili Njujorku, žene su ga saletale na svakom koraku. U svakom od ovih gradova maestro je imao omiljeni hotel u kome je odsedao i njegove obožavateljke su to znale. U Beču je to bio hoetel „Bristol“.

Jednog jutra, dok je doručovao, u njegovom apartmanu zazvonio je telefon. Bio je to portir sa recepcije koji ga je obavestio da ga traži neka mlada dama, koja nije želela da kaže svoje ime. Pučini se malo zamislio, a onda upitao portira da li je lepa. Portir se osmehnuo i rekao da će je poslati gore.

Kada je Pučini otvorio vrata, ugledao je pred sobom prelepu devojku. Imala je smeđu kosu, plave oči i gledala ga je ne skrivajući svoje divljenje. Pučini se blago zakašljao, što je činio kad god je bio zbunjen. Mlada devojka nije progovorila ni reč. On je pozvao da uđe, a onda je shvatio da na sebi ima samo pidžamu. Izvinio joj se i brzo otišao u susednu sobu da se obuče.

Pažljivo je odabrao odelo, mašnu, sredio frizuru i prsnuo kap parfema. Međutim, kada se vratio u sobu u kojoj je ostavio devojku, dočekalo ga je pravo iznenađenje – mlada obožavateljka bila je potpuno gola! Maestro je bio zatečen!

Nikada nije saznao šta je bilo uzrok ovakvom devojčinom ponašanju. Možda je pogrešno protumačila njegov nagli odlazak u drugu sobu ili je jednostavno želela da se razlikuje od ostalih devojaka koje su ga spopadale.

Osmehnuo joj se i blago se zakašljao…

Kavalerija rustikana (Seosko viteštvo) je opera u jednom činu Pjetra Maskanjija (Pietro Mascagni). Premijerno je izvedena 17. maja 1890. godine u teatru Costanzi u Rimu i smatra se jednim od prvih i najlepših primera italijanske verističke opere. Premijera ove opere bila je prava senzacija – po završetku opere, Maskanjija su čak 40 puta zvali na scenu! Od 1893. godine, vrlo često se izvodi zajedno sa operom Pajaci, Ruđera Leonkavala.

U julu 1888. muzički izdavač Edoardo Sonzonjo (Sonzogno) objavio je takmičenje (konkurs) za sve mlade italijanske kompozitore koji još nisu imali ni jednu operu izvedenu na sceni. Trebalo je da napišu operu u jednom činu, a tri najbolje opere bi bile izvedene u Rimu, o trošku organizatora takmičenja.

Maskanji je za ovo čuo tek dva meseca pre krajnjeg roka i zamolio je svog prijatelja Đovanija Tarđionija-Tocetija (Giovanni Targioni-Tozzetti), pesnika i profesora italijanske književnosti na Kraljevskoj Akademiji u Livernu, da mu napiše libreto. Đovani je izabrao Kavaleriju Rustikanu, popularnu kratku priču (i komad) Đovanija Verge (Giovanni Verga) kao osnovu za operu. Pošto je rok bio veoma kratak, on je na libretu radio zajedno sa kolegom Gvidom Menašijem (Guido Menasci). Kako je koji deo teksta bio gotov, oni su ga slali kompozitoru, tako da je Maskanji po nekad dobijao i samo po par stihova na poleđini razglednice. Srećom, poslednjeg dana takmičenja, opera je bila završena.

Bile su prijavljene ukupno 73 opere, a 5. marta 1890. sudije su objavile svoje rezultate. Opere koje su osvojile izvođenje bile su „Labilia“ (Niccolla Spinelli), „Rudelo“ (Vincenzo Ferroni) i „Cavalleria rusticana“, koja je proglašena najboljom. Nastavak teksta »

Svoju prvu simfoniju Gustav Maler je komponovao od 1884. do 1888. godine, a revidirana je 1894. Premijerno je izvedena 1889. godine u Budimpešti i to kao petostavačna simfonijska poema pod nazivom „Simfonijska poema u dva dela„.

Na sledeća dva izvođenja (u Hamburgu 1893. i Vajmaru 1894.), ovo delo nazvano je „Titan, tonska poema u formi simfonije„. Posle izvesnog vremena, Maler je opet izmenio delo: izbacio je naslov i opise stavova, kao i drugi stav – Andante (od ovog stava je kasnije napravio zaseban komad pod nazivom „Cvetovi“ (Blumine)). Ovako izmenjeno delo premijerno je izvedeno u Berlinu, 1896., pod nazivom „Simfonija u D-duru„, i trajalo je oko 55 minuta.

Treći stav ove simfonije je posmrtni marš. Počinje solom kontrabasa, koji uz pratnju timpana izvodi varijaciju dečije pesme „Dragi bato“ (Frère Jacques), ali sa jednom izmenom: Maler je pesmu promenio iz dura u mol i tako dobio karakter posmrtnog marša. Zanimljivo je da ova promena iz dura u mol nije, zapravo, Malerova ideja. Prema nekim izvorima, pesma „Frère Jacques“ se baš tako pevala krajem 19-tog i početkom 20-tog veka u Austriji.

Nastavak teksta »

„Radecki marš“ (Radetzky March, op. 228) Johana Štrausa I je svakako jedan od najpopularnijih marševa ikada napisanih. Posvećen je austrijskom fedmaršalu Jozefu Radeckom. Kada su prvi put čuli ovaj marš, austrijski vojnici su, poneseni muzikom, krenuli da tapšu i lupaju nogama o pod u ritmu muzike. Ova tradicija ostala je do današnjeg dana. Naime, pošto se Radecki marš izvodi tradicionalno svake godine na Novogodišnjem koncertu u Beču, običaj je da publika tapše u rimu muzike. Pogledajte i sami:

Svim posetiocima ovog bloga želim

sve najlepše u novoj 2010. godini!

Nastavak teksta »

Godine 1898. Gabriel Fore (Gabriel Fauré) napisao je muziku za izvođenje komada „Pele i Melisanda“ (Pelléas and Mélisande) belgijskog književnika Morisa Meterlinka (Maurice Maeterlinck). Komad govori o zabranjenoj, nesrećnoj ljubavi između dvoje glavnih likova.

Dve godine kasnije, Fore je ovu scensku muziku preradio u svitu – Pelléas and Mélisande, op.80, koja je premijerno izvedena 1901. godine. Sastoji se iz pet stavova, a najpopularniji je Sičilijana (Sicilienne).

Kasnije su se javile i obrade ove svite za različite instrumente (flauta, klavir, violončelo, …).

Inače, Klod Debisi napisao je operu Pelléas and Mélisande, koja je premijerno izvedena u Parizu 1902. godine.