Moj svet muzike

Venera je naziv drugog stava Holstove svite „Planete“. Pun naziv je, zapravo, „Venera, planeta mira“ (Venus, the Bringer of Piece).

Venera u astrologiji predstavlja simbol pomirenja i ravnoteže. Često se povezuje sa boginjom ljubavi – Afroditom. Ova planeta u znaku određuje zavodništvo, sklad, osećanja, ljubaznost, šarm, senzualnost… Venerin podanik je sladostrasnik, miroljubiv, neguje dražesnost, lepotu i poseduje sposobnost uživanja u svim oblicima života.

Pored ovoliko lepih uticaja, Venera, na žalost, uzrokuje i zavisnost, lenjost, taštinu, površnost, preterani romantizam.

Po zapadnoj astrologiji, Venera ima najveći uticaj na osobe rođene u znaku Vage i Bika.

Naziv „Planete“ (The Planets) odnosi se na orkestarsku svitu op. 32, koju je napisao engleski kompozitor Gustav Holst između 1914 i 1916. godine.

Svita se sastoji iz 7 stavova, koji nose nazive planeta kojima po karakteru odgovaraju:

1. Mars, planeta rata (Mars, the Bringer of War)
2. Venera, planeta mira (Venus, the Bringer of Peace)
3. Merkur, krilati glasnik (Mercury, the Winged Messenger)
4. Jupiter, planeta radosti (Jupiter, the Bringer of Jolity)
5. Saturn, planeta starosti (Saturn, the Bringer of Old Age)
6. Uran, čarobnjak (Uranus, the Magician)
7. Neptun, mistik (Neptune, the Mystic)

Holst je delo zamislio više kao predstavljanje planeta u astrološkom nego u astronomskom (ili mitološkom) smislu. Ovu ideju predložio mu je Kliford Baks, koji ga je uveo u astrologiju kada su, zajedno sa drugim umetnicima iz Engleske, bili na odmoru na Majorci u proleće 1913. Holst se zatim veoma zainteresovao za astrologiju i imao je običaj da iz zabave pravi horoskop za svoje prijatelje. Puno mu je pomogla i knjiga „Šta je horoskop?“, koju je napisao Alan Leo, iz koje je preuzeo i nazive za stavove svite. Nastavak teksta

Kažu da operu možete ili voleti ili mrzeti – ništa između. Na osnovu ove tvrdnje, možemo zaključiti da najveći broj posetilaca u operi čine baš ljubitelji ove muzike. Međutim, s vremena na vreme, u operi se pojavljuju i tzv. novopečeni bogataši, koji posećuju takva mesta samo da bi bili viđeni.

Jedan takav par bio je jednom prilikom u operi. Naravno, zakupili su najskuplju ložu i trudili se da pokažu kako zaista uživaju. Međutim, odmah po završetku prvog čina, njih dvoje su pokupili svoje stvari i krenuli ka izlazu. U holu ih je sreo poznanik, koji je bio iznenađen što već idu i upitao ih je da li im se možda predstava nije dopala. Dobio je sledeći odgovor:

„Ma ne, jako smo uživali. Ali, u programu piše da se drugi čin odvija mesec dana posle prvog…“

Termin Antička Grčka odnosi se ne samo na područje današnje Grčke, već i na sva ostala područja koja su u antička vremena bila naseljena Grcima: Kipar, egejska obala Turske, Sicilija, južna Italija, kao i sva razbacana naselja na obalama Jadranskog, Mediteranskog i Crnog mora.

Umetnost antičke Grčke zauzima veoma važno mesto u istoriji – ona povezuje umetnost koja se javila u vreme prvih civilizacija na Bliskom Istoku i umetnost savremene Evrope.

Saznanja o muzici u antičkoj Grčkoj postoje zahvaljujući razvoju slikarsktva, arhitekture, vajarstva i književnosti. Sve ove umetnosti počele su intenzivno da se razvijaju u 8. veku pre nove ere. Ipak, glavni izvori za proučavanje muzike iz tog vremena bile su rasprave grčkih filozofa i muzičkih teoretičara.

Muzika je u antičkoj Grčkoj bila veoma cenjena. Smatrala se darom bogova. Njeno ime potiče od reči Muses, koja se odnosi na boginje, ćerke vrhovnog grčkog boga Zevsa i boginje Mnemozine. Bilo ih je 9, a predvodio ih je bog Apolon. Muze su bile zaštitnice pesništva, umetnosti i nauke i verovalo se da inspirišu pesnike, slikare i muzičare.

Bilo da se radilo o venčanju ili sahrani, o verskom obredu, javnoj svečanosti, takmičenju ili čak poljskim radovima, sve ove aktivnosti bile su obavezno praćene muzikom. Ipak, muzika nije služila samo za zabavu, već je bila veoma cenjena i kao umetnost. Imala je veliku ulogu u vaspitanju dece. Ljudi koji su se bavili muzikom smatrani su obrazovanim ljudima, pa su imali i bolji položaj u društvu. Čak je i Platon rekao: „Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država“. Nastavak teksta

Prokletstvo Devete odnosi se na verovanje da je Deveta simfonija kobna za kompozitora. Naime, prema ovom sujeverju, kompozitor će možda i uspeti da završi Devetu, ali će svakako umreti pre završetka svoje Desete simfonije. Najpoznatije žrtve ovog prokletstva bili su Ludvig van Betoven, Luis Špor, Franc Šubert, Antonjin Dvoržak, Ralf Von Vilijams, Anton Brukner i Gustav Maler.

Ako je verovati Arnoldu Šenbergu, ovo sujeverje počelo je sa Malerom, koji se, po završetku svoje Osme simfonije dobro zamislio. Znao je da je po završetku svoje Devete simfonije Betoven umro, a da Brukner nije uspeo čak ni da završi svoju Devetu. Srećom, Maler nije znao da su i Šubert i Dvoržak bili žrtve prokletstva. Naime, Šubertova Deveta simfonija, poznatija kao Velika simfonija u C-duru, tada je nosila broj 7, a od Dvoržakovih devet, tada je bilo poznato samo 5 simfonija.

Kako bi izbegao prokletstvo, Maler je svoju devetu simfoniju napisao kao simfonijsku kantatu (za tenor i alt (ili bariton) i orkestar), a umesto broja dao joj je ime – „Pesma o Zemlji“. Verujući da više nije u opsnosti, počeo je da piše svoju sledeću simfoniju, kojoj je sada dao broj 9. Na žalost, nije mogao da pobegne od sudbine – umro je pre nego što je uspeo da završi svoju Desetu simfoniju. Nastavak teksta

Svoju Petu simfoniju Čajkovski je komponovao u periodu od maja do avgusta 1888. godine. Premijerno je izvedena 6. novembra iste godine u Sankt Peterburgu, dok je za dirigentskim pultom stajao Čajkovski lično.

Peta simfonija sastoji se iz četiri stava, kroz koje se stalno provlači glavna tema. Tema je zasnovana na pasažu iz Glinkine opere „Život za Cara“ (poznatija pod nazivom „Ivan Susanjin“). U prvom stavu, ona ima karakter posmrtnog marša, ali se postepeno transformiše u trijumfalni marš, koji dominira celim poslednjim stavom.

Ovakav način vođenja glavne teme veoma podseća na Betovenovu Petu simfoniju. U obe simfonije glavna tema javlja se prvo u molu, da bi se, prolazeći kroz različite tonalitete, u poslednjem stavu javila u duru. Po istom principu izgrađena je i cela simfonija – od tragičnog ka trijumfalnom, odnosno per aspera ad astra (kroz trnje do zvezda). Nastavak teksta

“Muzički talenat je sposobnost koja se može razviti. Svako dete može razviti veštinu muziciranja ako se podučava na pravi način, baš kao što razvija i sposobnost da govori maternji jezik. Potencijal svakog deteta je neograničen”

Ovako je razmišljao poznati  japanski violinista i pedagog Šiniči Suzuki, koji je razvio potpuno nov pristup muzičkom obrazovanju dece.

Suzuki je primetio da sva deca sveta uče maternji jezik sa lakoćom (čak i dijalekte koji odraslima predstavljaju teškoću, deca uzrasta 5 ili 6 godina savlađuju sa lakoćom). Na osnovu toga je zaključio da ako deca poseduju veštinu uz pomoć koje uspešno savladavaju maternji jezik, onda imaju i potrebnu veštinu za savladavanje sviranja nekog muzičkog instrumenta. Suzuki je ovaj proces nazvao Metod učenja maternjeg jezika (Mother Tongue Method), a ceo sistem ovakve pedagogije Edukacija (učenje) talenta (Talent Education).

Suzuki metod začet je sredinom XX veka u Japanu (posle II Svetskog rata), odakle se proširio na ostale zemlje Pacifičkog obruča, a onda i po Evropi. Ovaj metod počeo je takođe da se koristi i u nekim mestima u Africi.

Iako se u početku primenjivao samo za učenje sviranja violine, kasnije je adaptiran i za druge instrumente – viola, violinčelo, klavir, flauta, blok-flauta (frulica), gitara, harfa, glas, orgulje, a u Italiji se trenutno istražuje mogućnost primene ovog metoda i na učenje sviranja mandoline. Osim instrumenata u pravoj veličini, danas postoje i instumenti koji su prilagođeni najmlađima.

Iako su i pre nastanka Suzuki metoda postojale violine u manjim veličinama (polovina, četvrtina), pojava Suzuki metoda ohrabrila je proizvođeče violina da ove instrumente prave u još manjim veličinama nego do tada. Za flautu postoje tzv. U-glave, dok se za klavir koriste pomoćne klupice za noge i stolice kojima se može podesiti visina ( ovakve stolice koriste se i za violončelo i gitaru).

Suzuki metod koristi se takođe i u nekim predškolskim ustanovama, ali ne za učenje muzike, već za opšte obrazovanje.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE:

SVAKO DETE MOŽE DA NAUČI

Ovo je osnova Suzukijeve filozofije. Svi profesori koji podučavaju po Suzuki metodu veruju da se muzički talenat može razviti kod sve dece

RANI POČECI

Veoma je bitno početi od najranijeg detinjstva, kako bi se dete moglo razviti na pravi način i mentalno i fizički. Slušanje muzike trebalo bi da počne od samog rođenja deteta, dok se sa časovima obično počinje kada dete napuni 3 ili 4 godine, mada, zapravo, za početak učenja nikada nije kasno.

„Najradije počinjemo tako što učimo prvo jednog od roditelja. Iako kao učenike prihvatamo jako malu decu, ne učimo ih sviranju violine odmah od početka. Prvo učimo jednog od roditelja da svira jednu kompoziciju, tako da on ili ona može da bude dobar učitelj detetu kod kuće. Nastavak teksta

Šiniči Suzuki (Shin’ichi Suzuki ), poznati violinista i pedagog, rođen je na današnji dan, 17. oktobra 1898. godine u Japanu (Nagoya). Iako je živeo skoro 100 godina, Suzuki je uvek izgledao kao mladić – bio je uvek veseo, pun energije i ljubazan prema svakome koga bi upoznao. Posvetio je ceo život dokazivanju da muzička sposobnost nije urođena i da se talenat može naučiti.

Rođen je kao jedno od 12-toro dece. Njegov otac, Masakiči Suzuki (Masakichi Suzuki), upravljao je radionicom koja se bavila izrađivanjem tradicionalnih japanskih gudačkih instrumenata. Fasciniran violinom, Masakiči je i sam napravio jednu 1888. godine, a do početka XX veka postao je vlasnik prve fabrike za izradu violina u Japanu, koja je bila takođe i najveća u svetu. Njegova želja bila je da mu se Šiniči pridruži u porodičnom poslu, po završetku srednje škole. Međutim, to se nije desilo. Nastavak teksta

Danas je Blog Action Day. Na današnji dan, 15. oktobra, svake godine blogeri širom sveta pišu o istoj temi (koja se svake godine menja) kako bi se podstakla globalna diskusija i pokrenuli ljudi na akciju. Tema za 15. oktobar 2010. je voda.

Iako možda zvuči neverovatno, voda se može dočarati muzikom. Dok je boravio u Italiji, List je napisao kompoziciju pod nazivom „Igra vode u vili Este“. Ovo delo se Ravelu toliko dopalo, da je i sam napisao nešto slično.  Godine 1901. objavio je komad za solo klavir pod nazivom „Jeux d’eau“ („Igra vode“ ili „Vodoskoci“), u kome uspešno dočarava zvuke vode. Ravel je ovo delo posvetio svom tadašnjem profesoru, Gabrielu Foreu.

Možda bi  za bolje razumevanje ove kompozicije pomogla rečenica koju je Ravel dopisao na partituri: „Dieu fluvial riant de l’eau qui le chatouille…“ U slobodnom prevodu ovo znači: „Bog reke, koji se smeje vodi, koja ga golica…“