Koen je u to vreme radio u francuskoj nacionalnoj radio-stanici „France Musique“, tako da je njegova ideja došla i do tadašnjeg direktora za muziku i igru u francuskom Ministarstvu kulture – Morisa Florea (Maurice Fleuret).

Cilj ovog festivala bio bi da promoviše muziku na dva načina:

• amateri i profesionalni muzičari nastupali bi besplatno na ulicama i trgovima (na francuskom Fête de la Musique, tj. Praznik muzike, zvuči isto kao i Faites de la musique, što znači „Pravite muziku!“)
• oraganizovali bi se brojni besplatni koncerti, svih muzičkih žanrova, kako bi se muzika što bolje približila publici.

Floreu se ova ideja dopala, tako da je prvi Praznik muzike održan 21. juna 1982. godine u Francuskoj.  Od tada se održava svake godine u isto vreme i to u više od 70 zemalja širom sveta, a poznatiji je pod nazivom „Svetski dan muzike“.

Iako je Koenova ideja bila da se ovaj festival održava cele noći, nastupi na otvorenom se sada u glavnom završavaju par sati posle ponoći (zbog zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini).

Naime, za ulogu glavne glumice, lepe i krhke pariske kurtizane, odabrana je pevačica koja je bila ružna, debela i pucala od zdravlja. Pevač koji je tumačio ulogu Alfreda, tenora koji se zaljubljuje u glavnu glumicu, bio je potpuno promukao, tako da je jedva uspevao išta da otpeva. I najzad, bariton koji je tumačio ulogu Afredovog oca, bio je toliko uvređen što je dobio tako malu ulogu da je bilo više nego očigledno da ga uopšte ne zanima šta se deševa na sceni…

Srećom, novinari i kritičari su muziku ocenili kao veoma lepu, ali nisu želeli da donesu bilo kakav sud o operi u celini pre nego što je vide u primerenom izvođenju.

Za razliku od Bizea, za koga je premijera opere „Karmen“ bila fatalna, Verdija ovaj neuspeh izgleda nije ni malo uznemirio. Posle ove nesrećne premijere, njegov komentar bio je da će vreme pokazati da li je uzrok ovom neuspehu bio loš odabir pevača ili sam kompozitor. Šta vi mislite?

*slika preuzeta odavde

Radi se zapravo o Drugom klavirskom koncertu, koji je Rahmanjinov napisao i u verziji za trombon. Za ovu verziju nije se znalo sve do pre par dana. Naravno, već su u toku pregovori sa eminentnim umetnicima o snimanju ovog koncerta.

Srećom, možemo čuti predpremijerno izvođenje ovog koncerta zahvaljujući jednom mladom i perspektivnom trombonisti iz Rusije, koji za sada želi da ostane anoniman. Verujem da će svi ljubitelji muzike Sergeja Rahmanjinova uživati u ovom snimku:

Click here to view the embedded video.

*vest preuzeta odavde

Jednog jutra, dok je doručovao, u njegovom apartmanu zazvonio je telefon. Bio je to portir sa recepcije koji ga je obavestio da ga traži neka mlada dama, koja nije želela da kaže svoje ime. Pučini se malo zamislio, a onda upitao portira da li je lepa. Portir se osmehnuo i rekao da će je poslati gore.

Kada je Pučini otvorio vrata, ugledao je pred sobom prelepu devojku. Imala je smeđu kosu, plave oči i gledala ga je ne skrivajući svoje divljenje. Pučini se blago zakašljao, što je činio kad god je bio zbunjen. Mlada devojka nije progovorila ni reč. On je pozvao da uđe, a onda je shvatio da na sebi ima samo pidžamu. Izvinio joj se i brzo otišao u susednu sobu da se obuče.

Pažljivo je odabrao odelo, mašnu, sredio frizuru i prsnuo kap parfema. Međutim, kada se vratio u sobu u kojoj je ostavio devojku, dočekalo ga je pravo iznenađenje – mlada obožavateljka bila je potpuno gola! Maestro je bio zatečen!

Nikada nije saznao šta je bilo uzrok ovakvom devojčinom ponašanju. Možda je pogrešno protumačila njegov nagli odlazak u drugu sobu ili je jednostavno želela da se razlikuje od ostalih devojaka koje su ga spopadale.

Osmehnuo joj se i blago se zakašljao…

]]> http://www.zanimljivamuzika.com/2010/02/neodoljivi-zavodnik/feed/ 6 http://www.zanimljivamuzika.com/2009/09/kako-se-zoves/ http://www.zanimljivamuzika.com/2009/09/kako-se-zoves/#comments Fri, 18 Sep 2009 13:57:44 +0000 Marija http://www.zanimljivamuzika.com/?p=1598 Da ste imali prilike da ovo pitanje postavite čuvenom kompozitoru Mocartu, odgovor ne bi bio uvek isti. Nime, Mocart je rođen u Salzburgu kao Joannes Chrysostomus Wolfgangus Theophilus Mozart. Crkveno ime Joannes Chrysostomus dobio je prema Svetom Jovanu Zlatoustom ( Saint John Chrysostom), jer je rođen 27. januara (tog dana obeležava se prenos moštiju Sv. Jovana Zlatoustog iz jermenskog sela Komana u Carigrad). Ovo ime nije koristio pri predstavljanju.

Posle probe, prišao mu je tada slavni tenor Richard Tauber, koji je pevao glavnu tenorsku ulogu i rekao:

„Ser Tomas, ja moram u ime svih nas da se izvinim i da Vas molim da budete strpljivi prema nama. Naime, mi ovu operu pevamo već 20 godina, ali smo tek sada shvatili da je smo je zapravo pevali pogrešno. Molim Vas, nemojte nas grditi. Treba nam ipak malo vremena da zaboravimo ona prethodna izvođenja.“

Bičam je shvatio šta je tenor želeo da mu kaže. Nasmejao se, a onda ga zamolio da mu se pridruži za vikend, kako bi mu pomogao da što bolje prostudira partituru ove opere.

Na slici (s leva na desno): oboista Leon Gusens (Leon Goossens, 1897 – 1988), dirigent i violinista Judžin Gusens stariji (Eugene Goossens Snr, 1867 – 1958), dirigent i kompozitor Judžin Ajnsli Gusens (Eugene Aynsley Goossens, 1893 – 1962); harfistkinja Mari Gusens (Marie Goossens, 1894 – 1991), operska pevačica (kontra alt) Eni Kuk (Annie Cook), supruga Judžina Gusensa starijeg, i harfistkinja Sidoni Gusens (Sidonie Goossens, 1899 – 2004).

Svoje prvo muzičko obrazovanje Ajnsli Gusens je verovatno dobio u kući. Kada je napunio deset godina nastavio je da izučava muziku u Brižu u Belgiji. Tri godine kasnije otišao je u Liverpul, a 1907. godine dobio je stipendiju za studiranje na Kraljevskoj muzičkoj akademiji (Royal College of Music) u Londonu.

Od 1912. do 1915. svirao je violinu u orkestru kojim je dirigovao ser Tomas Bičam, a od 1916. Bičam ga je postavio za svog asistenta, tako da je često imao prilike i da diriguje. Od 1921. godine odlučio je da će se ipak baviti dirigovanjem, pa je oformio i svoj orkestar sa kojim je 07. juna 1921. godine premijerno (u Britaniji) izveo „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog.

Od 1923. do 1947. dirigovao je orkestrima u Americi - Ročesterskom filharmonijom (Rochester Philharmonic Orchestra) i Simfonijskim orkestrom Sinsinatija (Cincinnati Symphony Orchestra), a onda je otišao u Australiju, gde je dirigovao Simfonijskim orkestrom Sidneja (Sydney Symphony) i postao direktor Muzičkog konzervatorijuma (NSW State Conservatorium of Music). Marta 1956. godine morao je da se povuče sa ovih pozicija zbog velikog skandala u koji je bio umešan, i to samo godinu dana posle dobijanja titule viteza.

Početkom 50-tih godina Gusens je u Sidneju upoznao Rozalin Norton (Rosaleen Norton), poznatiju kao „veštica sa KingsKrosa“ („the witch of Kings Cross“). Rozalin je još kao mlada počela da se interesuje za okultno i erotiku, što je pokazivala i kroz svoje  izuzetno popularne slike i murale. Gusens se takođe zanimao za ove oblasti (mada tajno), pa su njih dvoje ubrzo započeli strastvenu aferu. Kada je 1956. godine policija upala u njen stan kako bi zaplenila sve zabranjene slike, pronašli su i skrivena pisma koja joj je slao Gusens (iako ju je on zamolio da ih uništi).

U to vreme on je bio u Evropi i nije znao za raciju sve dok nije ponovo stigao na aerodrom u Sidneju. Tu ga je policija zadržala i pri pretresanju torbi pronašli su materijal koji se tada smatrao pornografijom (slike, fotografije, knjige, mirišljave štapiće). Nije bio uhapšen odmah, ali je pristao da par dana kasnije dođe u policijsku stanicu na razgovor. Tamo su mu pokazali njegova pisma Nortonovoj, kao i njene slike na kojima izvodi neke okultne rituale. Suočen sa svim tim, kako bi izbegao optužbu za mnogo ozbiljniju kaznu „skandaloznog ponašanja“, Gusens je morao da prizna krivicu za manje ozbiljnu optužbu za pornografiju. Platio je kaznu od 100 funti, ali što je još strašnije, taj skandal mu je uništio karijeru – morao je da se povuče sa svih funkcija. Vratio se u Englesku osramoćen.

Prema ovom skandalu napisana je knjiga („Pagans“, od Inez Baranej), pozorišni komad („The Devil is a Woman“ od Luisa Novre) i jedna opera („Eugene & Roie“, od Dru Kraford), a ceo događaj je dokumentovan u filmu „The Fall of the House“, koji je režirao Džef Barton.

Judžin Ajnsli Gusens se ženio tri puta: od 1919. do 1928. bio je oženjen sa Doroti Milers, sa kojom je imao tri ćerke; od 1930. do 1944. žena mu je bila Dženet Luis, sa kojom je imao dve ćerke; od 1946. bio je oženjen sa Mardžori Falklord, sa kojom je ostao do kraja svog života (sa njom nije imao dece).

Od Gusensovih kompozicija treba pomenuti dve simfonije (iz 1940. i 1945.), koncert za obou, koji je napisao za svog brata, dva gudačka kvarteta, dve violinske sonate i „Končertino“ za oktet. Napisao je takođe i dve opere i jedan oratorijum.

Interesantno je da je baš on bio zaslužan za izgradnju poznate Opere u Sidneju, kao i za njenu lokaciju. U okviru velike ABC korporacije u Sidneju („Australian Broadcasting Corporation“) postoji zdanje koje nosi njegovo ime – „Eugene Goossens Hall“.

Judžin Ajnsli Gusens umro je 13. juna 1962. godine u Londonu, od reumatske groznice i čira na želucu.