Rođen je kao jedno od 12-toro dece. Njegov otac, Masakiči Suzuki (Masakichi Suzuki), upravljao je radionicom koja se bavila izrađivanjem tradicionalnih japanskih gudačkih instrumenata. Fasciniran violinom, Masakiči je i sam napravio jednu 1888. godine, a do početka XX veka postao je vlasnik prve fabrike za izradu violina u Japanu, koja je bila takođe i najveća u svetu. Njegova želja bila je da mu se Šiniči pridruži u porodičnom poslu, po završetku srednje škole. Međutim, to se nije desilo.

Kada je imao 17 godina, Šiniči je čuo snimak Šubertove kompozicije Ave Maria, koju je izvodio čuveni violinista Miša Elman. Bio je zadivljen činjenicom da violina može da proizvede tako divne zvuke, jer je do tada mislio da je to samo igračka. Ubrzo posle toga, doneo je violinu iz fabrike svog oca i počeo sam da uči da svira. Slušao bi snimak i pokušavao da proizvede iste tonove. Par godina kasnije krenuo je na časove violine kod profesora u Tokiju, a zatim, kada je napunio 22 godine, otišao je u Nemačku, kako bi učio od poznatog violiniste – Karla Klingera.

Dok je boravio u Berlinu, Suzuki se sprijateljio sa muzikologom Alfredom Ajnštajnom. Na jednoj od mnogih muzičkih večeri upoznao je i svoju buduću ženu, opersku pevačicu Woltrudu ( Waltraud Prange, soprano), sa kojom se venčao 1928. godine. Već sledeće godine vratili su se u Japan, gde je Suzuki oformio gudački kvartet sa svojom braćom i počeo da predaje u muzičkim školama u Tokiju (Imperial School of Music i Kunitachi Music School).

Na jednoj od proba kvarteta Suzuki je odjednom iznenadio svoju braću izjavivši ono što su svi smatrali očiglednim: „SVA deca u Japanu govore japanski!“. Sa ovom jednostavnom primedbom, Suzuki je otkrio način da razvije muzički talenat kod male dece. Verovao je da sva deca mogu razviti muzičku sposobnost, pod uslovom da su podučavana na pravi način, uz puno ljubavi i uz veliku podršku roditelja. Deca bi mogla da nauče da sviraju bilo koji muzički instrument (ili da rade bilo šta drugo) na isti način na koji uče da govore – na osnovu posmatranja svoje okoline. Ovo su bile vrlo neobične ideje u to vreme. Tada nije bilo puno dece koja su svirala neki instrument, a i ona koja jesu, počinjala su da uče tek sa 10 ili 11 godina.

Godine 1946., Suzuki je otišao u Matsumoto, gde je pomogao da se osnuje muzička škola, kasnije nazvana Institut za istraživanje talenta (Talent Education Research Institute). Tu je nastavio da razvija svoj metod. Izabrao je tačno određena dela koja će pomoći deci u učenju. Čak je i sam napisao neke kompozicije.

Početkom 60-tih godina prošlog veka, profesori sa zapada počeli su da dolaze u Matsumoto kako bi videli Suzukijeve studente i učili o njegovom metodu. Godine 1964. Suzukijevi učenici su prvi put otišli u Ameriku kako bi nastupili pred profesorima muzike, a 1973., grupa je imala turneju po Evropi.

Suzukijev uspeh bio je momentalan i brzo se širio. Veliku ulogu u tome imala je i njegova supruga. Osim što mu je pružala velku podršku, uradila je i prevod njegove autobiografije (sa japanskog na engleski) Nurtered by Love, koja je prvi put objavljena 1969. godine.

Suzukijevi prvi učenici postali su poznati u celom svetu. Mnogi od današnjih solista i članova najboljih svetskih orkestara započeli su svoje muzičko obrazovanje kao Suzukijevi učenici. Danas u svetu postoji preko 8000 profesora koji su obučeni da predaju po Suzukijevom metodu i blizu 250 hiljada učenika koji rade po ovom metodu.

Iz godine u godinu, deca Japana slala su snimke svog sviranja Suzukiju, kako bi on mogao da ih čuje i da im pomogne. On ih je ohrabrivao i davao im savete i predloge za dalji rad, kako bi što bolje napredovali u sviranju. Ali, on je isto tako želeo i da ta deca razviju “lepo srce”. Tražio je od njih da ne povrede osećanja drugih ljudi i ohrabrivao ih da budu dobri prema svima – svojim prijateljima, porodicama i profesorima.

Na snimku jednog deteta mogu se čuti Suzukijeve reči: “Ti ćeš svirati muziku velikih kompozitora i moraš probati da kroz sviranje prikažeš i njihovo srce. Moraš vežbati svakog dana kako bi uspeo da bez reči dočaraš osećanja drugih. Pogledaj svoje roditelje. Možeš li videti kako se osećaju? Probaj da shvatiš kada je tvojoj majci potrebna pomoć pre nego što je ona zatraži. Jer, ako čekaš da je zatraži, tada je već prekasno. Ako vežbaš svakog dana da ne povrediš bilo koga onim što kažeš i istovremeno da shvatiš kako se ljudi oko tebe osećaju, uspećeš da razviješ osećaj za emocije drugih ljudi. Možda ćeš kasnije uspeti da prikažeš i osećanja Baha i Mocarta kroz njihovu muziku… “

Kroz svoje podučavanje, Suzuki je pokazao profesorima i roditeljima širom sveta da deca mogu. Verovao je, takođe, i da slušanje i sviranje muzike velikana pomaže detetu da postane bolji čovek, čovek sa boljim srcem. Nadao se da će na ovaj način uspeti da edukuje takve mlade ljude koji će se zalagati za razumevanje i mir u svetu.

Šiniči Suzuki dobio je puno počasnih nagrada, imenovan je Živim Nacionalnim Blagom od strane japanskog cara i nominovan je za Nobelovu nagradu za mir.

Umro je u snu u svom stanu u Japanu, 26. januara 1998. godine. Iako je umro u 99-toj godini, mnoga deca u Japanu proslavila su njegov 100-ti rođendan.

*slike preuzete odavde i odavde

Njegov sledeći učitelj bio je G. B. Costanzi, muzički direktor Bazilike Sv. Petra u Rimu. Luiđi je u Rimu proveo godinu dana, a onda je, zajedno sa ocem otišao u Beč, gde su neko vreme svirali u orkestru Dvorskog pozorišta (Burgtheater).

Svoje prve kompozicije objavio je u 17-toj godini (1760.).

Sa 22 godine (1765.) odlazi sa ocem u Milano, koji je u to vreme bio stecište talentovanih muzičara. Tu nastaje njegov prvi gudački kvartet.

Na žalost, iste godine počinju i njegovi problemi sa zdravljem, koji će ga pratiti celog života, a već sledeće godine (1766.) njegov otac umire.

Godine 1767. započinje izuzetno uspešnu koncertnu turneju po Italiji i Francuskoj sa violinistom Filipom Manfredijem (Filippo Manfredi). Ova turneja završava se 1769., kada Bokerini dobija posao kompozitora i izvođača u službi Don Luisa (Don Luis Antonio Jaime de Borbón y Farnesio), na Španskom dvoru. Sve do Luisove smrti, Bokerini je komponovao i izvodio kamernu muziku na dvoru, i to u glavnom gudačke kvintete.

Pre Bokerinija, gudački kvintet činile su 2 violine, 2 viole i violončelo. On je taj sastav promenio u 2 violine, violu i 2 čela. Njegovi kvinteti su vrlo često zvučali kao koncerti za violončelo u pratnji gudačkog kvarteta. To je delimično bilo i zbog toga što je Bokerini vrlo često na violončelu izvodio kompozicije koje su u originalu bile napisane za violinu. Pošto su kompozicije za violinu pisane u višem registru nego kompozicije za violončelo, to je značilo da je on morao ta dela da prilagodi svom instrumentu. Zbog ove veštine bio je veoma cenjen kod svojih kolega, a usavršio ju je zahvaljujući tome što je , kad god bi se neki violinista razboleo, on svirao njegovu deonicu.

Pošto je sada imao stalno zaposlenje, Bokerini je rešio da se oženi, što je i uradio 1771. godine. Na žalost, 14 godina kasnije, njegova žena je umrla. Iste godine (1785.), umro je i njegov poslodavac, Don Luis, što je značilo da je Bokerini ostao bez posla. Tada se obratio kralju Karlu sa molbom da ga primi u službu kao muzičara. Kralj mu je odobrio penziju i dodelio mu neke sitne poslove.

Bokerinijeva sreća se na kratko preokrenula 1786. godine, kada ga je princ Fridrih Vilhelm (Friedrich Wilhelm II), kasnije kralj Prusije, proglasio svojim „Kompozitorom kamerne muzike“. Princ se amaterski bavio sviranjem violončela i flaute i bio je veliki poštovalac i pokrovitelj umetnosti. Iako je Bokerini za njega napisao puno kompozicija, nikada nije bio na Pruskom dvoru – ostao je u Španiji, odakle je svoje kompozicije slao kralju.

Godine 1787. Bokerini se ponovo oženio.

Sa izdavačem i kompozitorom Ignacom Plejelom (Ignaz Pleyel) Bokerini je počeo da sarađuje 1796. godine. Međutim, bila je to loša saradnja, jer mu Plejel nije prijavljivao celokupnu zaradu.

Posle smrti Fridriha Filhelma (1797), Bokerini je uspeo da dobije pokroviteljstvo Napoeleonovog brata, Lusijena Bonapartea (Lucien Bonaparte), koji je tada bio u Madridu kao ambasador Francuske. Ova saradnja trajala je sve do kompozitorove smrti.

Sreća je ponovo napustila Luiđija – njegove dve ćerke umrle su od epidemije, jedna za drugom, 1802. godine, a dve godine kasnije i njegova druga žena i treća ćerka su umrle.

Iako je nastavio da komponuje i posle ove tragedije, bilo je jasno da nije imao veliku volju za životom. Umro je 28. maja 1805. godine u Madridu, a 1927. njegovo telo je prenešeno u Luku, njegov rodni grad.

Nadživela su ga dva sina. Veruje se da njegovi potomci i danas žive u Španiji.

Bokerini je za sobom ostavio veliki opus: 91 gudački kvartet (Hajdn je napisao 83), preko 130 kvinteta za razne kombinacije gudačkih instrumenata, 30 simfonija, 12 koncerata za violončelo (od kojih je najpoznatiji Koncert u B-duru, G482), sonate za različite instrumente (najmanje 19 za violončelo) i puno drugih kompozicija za kamerne sastave.

Veliki deo svoje kamerne muzike Bokerini je komponovao po uzoru na Hajdna, koga je veoma cenio i koji je na njegov rad imao veliki uticaj. Zbog toga su ga savremenici prozvali „Hajdnovom ženom“. Međutim, Bokerinijeva i Hajdnova dela razlikuju se, između ostalog, i po tome što se u svojim kompozicijama Bokerini uvek trudio da violončelu dodeli značajniju ulogu, dok je kod Hajdna deonica violončela bila više u funkciji pratnje.

Njegovo najpoznatije delo je svakako Menuet iz Gudačkog kvarteta u E-duru, op.11, br.5 (G 275).

Click here to view the embedded video.

Osim instrumentalne muzike, Bokerini je pisao i vokalna dela – jednu operu („La clementina“, tzv. zarzuela), dva oratorijuma i Stabat mater.

Bokerinijevo delo „Musica notturna delle strade di Madrid„, iz Gudačkog kvarteta u C-duru (op. 30, br.6, G324), korišćeno je u filmovima The Ladykillers i Master and Commander: The Far Side of the World.

Katalog njegovih kompozicija napravio je francuski muzikolog Iv Žerar (Yves Gérard, rođen 1932.), pa se zato pojavljuje slovo ‘G’ u oznaci dela. Ovaj katalog objavljen je u Londonu 1969. godine.

Za popularizaciju njegovih gudačkih kvinteta zaslužni su članovi „Bokerini kvinteta“ (Boccherini Quintet). Oni su, naime, otkrili celu zbirku prve edicije Bokerinijevih kvinteta u Parizu i od tada ih neprestano izvode na koncertima širom sveta.

*slika preuzeta odavde

Amelita Gali Kurći

Rođena je na današnji dan, 18. novembra 1882. godine, u Milanu, kao Amelita Galli. Njen otac bio je uspešni biznismen, a njeni baka i deka sa majčine strane bili su dirigent i operska pevačica (sopran). Kada je imala samo 5 godina, majka je počela da je uči sviranju na klaviru, a u sedmoj godini prvi put je bila u operi.

Kao pijanista bila je izuzetno uspešna. Studirala je na Konzervatorijumu u Milanu, a u 23-oj godini ponuđeno joj je mesto profesora na istom Konzervatorijumu. Naravno, prihvatila je posao i u potpunosti se posvetila poslu predavača. Međutim, sve se promenilo kada je jednog dana čuveni operski kompozitor Pjetro Maskanji, inače njihov porodični prijatelj, čuo Amelitu kako peva. Rekao joj je da ima divan glas i da bi trebalo da se oproba u solo pevanju. Ona mu je obećala da će pokušati.

Od tada je krenula sama da radi na svom glasu. Koristila je sve moguće knjige o pevanju, slušala je razne operske pevačice, stalno je vežbala svoj glas uz klavir. Na žalost, njena baka, koja joj je bila uzor, umrla je samo godinu dana posle Amelitine odluke da se posveti pevanju. U jesen 1906. dobila je prvu ponudu za nastup. Na njenu sreću, u publici je bio poznati dirigent, koji je bio oduševljen njenim glasom i pomogao joj je da dođe do svoje prve prave uloge – uloge Đilde u Verdijevoj operi „Rigoleto“. Potpisala je ugovor za 10 predstava po ceni od 300 lira. Vrlo brzo posle ovih nastupa postala je poznata u celoj Italiji, a usledile su i turneje po Evropi i Južnoj Americi.

Kada je 1915. bila pozvana da nastupi ponovo u Španiji, na putu je obolela od tifusa i svi su mislili da će umreti. Srećom, uspela je da se izbori sa bolešću, a na pozornici u Madridu pevala je iz invalidskih kolica.

Amelita je nastupala dva puta i sa poznatim tenorom Enrikom Karuzom, u Buenos Airesu (1915), u Donicetijevoj operi „Lučija od Lamermura“.

Kada je 1916. godine otišla u Sjedinjene Države, tačnije u Čikago, gde je trebalo da igra (ponovo) ulogu Đilde, Amelita nije planirala duže zadržavanje. U to vreme nije bila poznata u Americi. Opera je izvedena na njen rođendan, 18. novembra 1916. godine, a Amelita je briljirala. Publika je bila oduševljena. Odmah posle ovog nastupa ponuđeno joj je mesto u Operi Čikaga, tako da je njen boravak u Sjedinjenim Državama trajao duže nego što je planirala – u Operi Čikaga pevala je do 1924. godine.

Godine 1916. potpisala je i ugovor sa tada najvećom i najuspešnijom američkom kompanijom za snimanje zvuka (prvo na fonografu, a onda i na gramofonu) „The Victor Talking Machine Company„, sa kojom je sarađivala do 1930. godine. Od 1921. godine postala je i član Metropoliten opere u Njujorku, gde je pevala sve do 1930. godine, kada se povukla sa operske scene kako bi se posvetila solo koncertima. Njena oproštajna uloga bila je uloga Rosine u Rosinijevoj operi „Seviljski berberin“, 24. januara 1930. godine.

Pošto je, na žalost, već duže vreme imala problema sa štitnom žlezdom, godine 1935. najzad je pristala da se podvrgne operaciji. Obzirom da se radilo o operskoj divi, lekari su bili izuzetno pažljivi, ali pri operaciji je stradao nerv koji je bio jako blizu glasnih žica, tako da više nije mogla da peva visoke tonove. Od tada je taj nerv poznat kao „nerv Gali-Kurči“ (the „nerve of Galli-Curci“).

Već sledeće godine Amelita je pokušala da se vrati na opersku scenu. Iako su kritičari bili blagi prema njoj, bilo je jasno da je njenoj karijeri došao kraj. Posle još par resitala, ova operska diva se dostojanstveno povukla sa scene. Ostatak života provela je u Kaliforniji, gde je podučavala solo pevanje.

Amelita Gali udavala se dva puta: prvi put 1908. godine za Marchése-a Luigi-a Curci-a, čije prezime je nosila do kraja života. Njihov brak trajao je do 1920. godine, kada su se razveli, a već sledeće godine Amelita se udala za svog korepetitora Homera Samuelsa, sa kojim je bila zajedno do kraja svog života.

Interesantno je da se Amelita bavila meditacijom i bila učitelj joge. Čak je i napisala predgovor za knjigu „Whispers fom Eternity“ (1929), čiji autor je Jogananda (Yogananda).

Umrla je u 81. godini, 26. novembra 1963. godine.

]]> http://www.zanimljivamuzika.com/2009/11/pravo-zanimanje/feed/ 1 http://www.zanimljivamuzika.com/2009/09/i-glas-i-stas/ http://www.zanimljivamuzika.com/2009/09/i-glas-i-stas/#comments Mon, 21 Sep 2009 22:09:45 +0000 Marija http://www.zanimljivamuzika.com/?p=1614 Na današnji dan, 22. septembra 1958. godine, u malom mestu Lajatiko, nedaleko od Pize, rođen je poznati italijanski tenor, Andrea Bočeli (Andrea Bocelli). Još kao mali pokazivao je veliku ljubav i interesovanje prema muzici. Već sa 6 godina počeo je da uči da svira klavir, a ubrzo zatim i flautu, saksofon, trubu, trombon, harfu, gitaru i bubnjeve. Takođe je voleo i da peva.

Na žalost, Andrea je još od rođenja imao problema sa vidom, a posle više lekarskih pregleda, utvrđeno je da pati od glaukoma. U svojoj 12-toj godini, posle nesreće na fudbalskom terenu, potpuno je izgubio vid. Njegova majka govorila je da mu je samo muzika donosila utehu.

Sa samo 14 godina (1972.) Andrea je pobedio na svom prvom pevačkom takmičenju, „Margherita d`Oro“ u Viaređu, kompozicijom „O sole mio“. Po završetku Srednje škole (1980), studirao je pravo na Univerzitetu u Pizi. Kako bi zaradio novac, nastupao je u barovima, gde je pevao aktuelne hitove. Tamo je i upoznao svoju buduću ženu, Enriku, sa kojom se venčao 1992. godine. Njihova dva sina rođena su 1995. (Amos) i 1997. (Mateo) godine.

Bočelijeva pevačka karijera počela je 1992. godine, kada se javio na audiciju koju je organizovao u to vreme vrlo popularan italijanski rok pevač Cukero. Njemu je bio potreban tenor koji bi otpevao sa njim demo snimak kompozicije Miserere, koju je Cukero planirao da snimi sa Pavarotijem. Kada je Pavaroti čuo Bočelija, bio je toliko oduševljen, da je rekao Cukeru da bi kompoziciju možda ipak trebalo da otpeva sa Bočelijem. Cukero je ipak ubedio Pavarotija da pevaju zajedno, a zahvaljujući toj audiciji Bočelijeva karijera krenula je uzlaznim putem.

Posle evropske turneje sa Cukerom, potpisao je ugovor sa jednom od najvećih italijanskih kompanija „Sugar Records“, a nastupio je prvi put i na italijanskom muzičkom festivalu „San Remo“ 1993. godine.

Već sledeće godine počinje i njegova operska karijera – septembra 1994. godine debitovao je u Verdijevoj operi „Magbet“, u Teatru Verdi u Pizi. Na Božić 1994. pevao je i himnu „Adeste Fideles“ u bazilici Sv. Petra u Rimu, pred Papom Jovanom Pavlom II.

U novembru 1995. godine nastupao je u Belgiji i Holandiji na godišnjim koncertima nazvanim „Night of the Proms“ (serija koncerata na kojima se izvodi pop muzika i popularna klasična muzika). Na ovim koncertima Bočeli je pevao i pesmu kojom se predstavio na San Remu iste godine – Con te partirò . Zahvaljujući ovim koncertima, ova kompozicija postala je najprodavaniji singl svih vremena u Belgiji i Bočelijev „zaštitni znak“. Ubrzo zatim, Sara Brajtman, engleska solo pevačica (sopran), predložila je Bočeliju da snime zajedno Con te partirò. Pošto je Bočeli pristao, kompozicija je prerađena u duet, naziv je promenjen u „Time to say goodbye“, a snimljena je uz pratnju Londonskog simfonijskog orkestra. Ovaj duet bio je čitavih 14 nedelja u vrhu nemačke top liste singlova.

Click here to view the embedded video.

Zahvaljujući svom prvom internacionalnom albumu „Romanza“ (1997), Bočelijevo ime postalo je poznato širom sveta. Iste godine pojavio se u Hamburgu (Nemačka) zajedno sa Sarom Brajtman, kako bi primili muzičku nagradu ECHO za najbolji singl godine.

Svoju prvu glavnu ulogu u operi Bočeli je pevao 1998. godine, kada je igrao Rodolfa u Pučinijevoj operi „Boemi“, od 18. do 25. februara. Već sledeće godine debitovao je kao operski pevač i u Americi – od 7. oktobra do 19. novembra 1999. nastupao je u operi „Verter“ Žila Masnea u Operskoj kući u Detroitu. Publika ga je pozdravljala burnim aplauzima, ali nije dobio dobre kritike od novinara.

Njegov album, „Sacred Arias“ (1999), koji sadrži isključivo crkvenu muziku, već dve nedelje posle objavljivanja dospeo je na prvo mesto američke liste „Clasic Billboard charts“. Bočeli je tada postao prvi pevač koji je u isto vreme zauzeo prva tri mesta na listi: na drugom mestu bio je njegov album „Aria: The Opera Album“ (1998), a na trećem „Viaggio Italiano“ (1995).

Godine 1998. američki magazin „People“ proglasio je Bočelija za jednog od 50 najlepših ljudi sveta. Krajem novembra 1999. godine u Italiji je objavljen i njegov autobiografski roman „La musica del silenzio“.

Interesantno je da je u decembru 1999. Bočeli održao čak 24 koncerta (za samo 30 dana!). Neki od tih koncerata održani su u Barseloni, Strazburu, Lisabonu, Zagrebu, Budimpešti i Mesini sa dirigentom Lorinom Mazelom. Poslednji koncert te godine održao je u Njujorku, 31. decembra, za doček Novog milenijuma, pred 8 hiljada ljudi.

Novembra 2000. godine na manifestaciji Italian Music Awards dodeljeno mu je specijalno priznanje od strane Federacije Italijanske muzike - „Ambassador of Italian music in the world“.

Dirigent Lorin Mazel predstavio je 14. oktobra 2002. godine Bočelijev novi album „Sentimento“, koji je već sledeće godine dobio nagradu za najprodavaniji album klasične muzike, kao i nagradu za album godine. Na žalost, iste godine Bočelijevi se razvode. Andrea sada živi sa verenicom Veronikom Berti, ali zbog svojih katoličkih uverenja ne planira drugi brak.

Zahvaljujući Bočeliju, u gradu Lajatico (njegovom rodnom gradu) je 2006. godine izgrađen teatar na otvorenom – „Teatro del silenzio“. Interesantno je da je ovaj Teatar otvoren samo jedno veče u godini i to u julu – ostatak godine je tih (kako mu i ime kaže ). Bočeli je u ovom Teatru nastupio 4 puta do sada: 27. jula 2006. (na otvaranju), 5. jula 2007., 20. jula 2008. i 18. jula 2009. godine.

Još jedna zanimljivost: u čast Bočeliju, deo plaže u italijanskom gradu Jesolo, na obali Jadranskog mora, od 11. avgusta 2003. nosi njegovo ime.

Nekada davno, drvoseče su u šumi našle jednog dečaka i doveli su ga u selo. Dečak je bio vredan i počeo je da radi kao kovač. Jednom prilikom, na seoskom festivalu, on je zadivio sve prisutne svirajući na instrumentu zvanom „viol“ (gudački instrument koji se upotrebljavao u baroku, najbliži „rođak“ današnjoj violini). Od tada su seljani svakodnevno uživali pevajući i igrajući uz prelepu muziku koju je dečak stvarao.

Jednoga dana ispred kovačnice u kojoj je dečak radio zaustavio se grof. Dok je čekao da dečak potkuje konja, grofov sluga video je viol u kovačnici i rekao dečaku da je na grofovom dvoru slušao muzičare koji su svirali na sličnom instrumentu. Međutim, taj instrument sa dvora zvali su „violina“ i bio je mnogo bolji – ton mu je bio sličan ljudskom glasu i mogao je odlično da dočara i tugu i radost i sva druga osećanja. Od tog momenta, dečak više nije mogao da uživa u zvucima viola. Danju i noću mislio je samo na taj čudesni novi instrument.

Jedne noći usnuo je čudan san. Pred sobom je video ženu neverovatne lepote, koja je mu je prišla i poljubila ga u čelo. U tom momentu se probudio i pogledao u zid ispred sebe na kome je do tada stajao viol. Ono što je video bilo je potpuno neverovatno – umesto viola, na zidu je sada stajala potpuno nova violina! Dečak je istog momenta ustao i počeo da svira, uživajući u prelepim zvucima violine. Eto tako je, prema legendi, prva violina stigla u Ardeni i u Isaj porodicu.

Rođen u Liježu, u Belgiji, Ežen Isaj je vać sa 5 godina počeo da uči violinu pod budnim okom svog oca. Iako je kasnije studirao kod mnogih poznatih violinista, često je govorio da je upravo od oca naučio sve što je trebalo da zna o violini i da su ti časovi sa ocem bili odličan temelj za njegovo dalje napredovanje.

Sa samo 7 godina upisao je Konzervatorijum u Liježu, ali je ubrzo bio zamoljen da se ispiše zbog slabog napredovanja. Ovome je uzrok bilo verovatno to što je mladi Ežen, kako bi pomogao svojoj porodici, pored studiranja svirao i u dva lokalna orkestra, od kojih je jednim dirigovao njegov otac. Po napuštanju Konzervatorijuma, nastavio je da svira u ovim ansamblima, ali je nastavio i samostalno da se edukuje i da vežba violinu. Do svoje 12-te godine napredovao je toliko da je zadivio i čuvenog violinistu Anrija Vijetana. Naime, kada je jednom prilikom prolazio pored Eženove kuće, Vijetan je čuo mladog violinistu koji je vežbao u podrumu. Bio je toliko oduševljen onim što je čuo, da se odmah zainteresovao za dečakovo dalje obrazovanje i usavršavanje. Sredio je da Ežen ponovo bude primljen na Konzervatorijum, međutim sada je bio u klasi Vijetanovog asistenta, čuvenog Henrika Vijenjavskog. Kasnije je Ežen studirao i kod samog Vijetana i toliko su se zbližili da je pred kraj svog života Vijetan zamolio Ežena da dođe kod njega u letnjikovac i svira samo za njega.

Po završetku Konzervatorijuma u Liježu, Isaj je neko vreme svirao kao prvi violinista u orkestru Bendžamina Bilsa, koji je kasnije prerasao u Berlinsku Filharmoniju. Mnogi poznati muzičari dolazili su da slušaju ovaj orkestar između ostalog i zbog Isaja. Među njima su bili Jozef Joakim, Franc List, Klara Šuman i Anton Rubinštajn, koji je zamlio da Isaj bude oslobođen svog ugovora sa orkestrom, kako bi mogao da ga prati na turneji.

U svojoj 27-oj godini Isaj je nastupio kao solista sa simfonijskim orkestrom „Concert Colonne“ u Parizu, čime je započela njegova uspešna karijera soliste. Imao je koncertne turneje skoro po celom svetu – po Evropi, Rusiji i Sjedinjenim državama. Mnogi poznati kompozitori posvetili su mu svoja dela: Klod Debisi, Kamij Sen-Sans, Cezar Frank i Ernest Šoson. Godine 1886. osnovao je i „Kvartet Isaj“, sa kojim je premijerno izveo Debisijev „Gudački kvartet“.

Osim solističke karijere, Isaj je imao i vrlo uspešnu karijeru profesora, koja je započela kada je imao 28 godina i trajala skoro do pred kraj njegovog života. Kako je vreme odmicalo, on se sve više okretao podučavanju, a kasnije i komponovanju, zbog zdravstvenih problema sa kojima se borio (najviše je imao problem sa rukama). Napisao je puno kompozicija za gudačke instrumente, od kojih su najpoznatije njegove Sonate za violinu, op. 27 (ukupno 6), Sonata za čelo, op.2, Sonata za dve violine, osam Poema za različite instrumente i za orkestar, a pred kraj života napisao je i operu („Peter the Miner“) i to u Valonskom dijalektu.

Godine 1898. ponuđeno mi je mesto muzičkog direktora Fiharmonije u Njujorku, ali je on odbio zbog velikog broja zakazanih koncrata. Deset godina kasnije prihvatio je mesto muzičkog direktora u Simfonijskom orkestru Sinsinatija, gde je radio do 1922. godine.

Ežen Isaj bio je učenik tzv. Franko-Belgijske škole violine. Glavne odlike ove škole su elegancija pri sviranju, pun, bogat ton dobijen prevlačenjem celog gudala preko žica, precizna tehnika leve ruke i korišćenje gudala pomeranjem cele podlaktice, dok su zglob šake i nadlaktica mirni. Za razliku od ove škole, Nemačka škola propagira sviranje iz zgloba šake, a Ruska škola zastupa pomeranje cele ruke pri sviranju.

Osim po velikom tonu, raznovrsnoj upotrebi vibrata i neverovatnoj tehnici, Isaj je bio poznat i po svom rubatu (male izmene u tempu). Poznati violončelista, Pablo Kazals, tvrdio je da nikada ranije nije čuo violinistu koji tako čisto svira dok nije čuo Ežena. Iako je Isaj bio odličan interpretator kasno-romantičarskih i modernih kompozicija, najviše su ga cenili zbog prelepih izvođenja kompozicija Baha i Beovena.

Ežen Isaj ženio se dva puta – do 1924. godine žena mu je bila Luiz Isaj, a posle njene smrti oženio je jednu svoju studentkinju (Jaenette Dincin), koja je bila 44 godine mlađa od njega! Upoznali su se 1922. godine, dok je Ežen dirigovao Orkestrom Sinsinatija. Njegov jedini zahtev bio je da posle njegove smrti ona nastavi da svira pod njegovim imenom.

Interesantno je da je Isaj bio blizak prijatelj kraljice Belgije – Elizabete, koju je učio da svira violinu iako nije imala talenta. Posle njegove smrti, njegova udovica nastavila je da podučava kraljicu.

Isaj je umro 1931. godine, u svom domu u Briselu, posle duge borbe sa dijabetesom, zbog koga su morali da mu amputiraju levu nogu. U njegovu čast nastalo je Internacionalno takmičenje za violinu u Briselu, koje je 1951. godine postalo deo Takmičenja kraljice Elizabete (Queen Elisabeth Music Competition).

Na slici (s leva na desno): oboista Leon Gusens (Leon Goossens, 1897 – 1988), dirigent i violinista Judžin Gusens stariji (Eugene Goossens Snr, 1867 – 1958), dirigent i kompozitor Judžin Ajnsli Gusens (Eugene Aynsley Goossens, 1893 – 1962); harfistkinja Mari Gusens (Marie Goossens, 1894 – 1991), operska pevačica (kontra alt) Eni Kuk (Annie Cook), supruga Judžina Gusensa starijeg, i harfistkinja Sidoni Gusens (Sidonie Goossens, 1899 – 2004).

Svoje prvo muzičko obrazovanje Ajnsli Gusens je verovatno dobio u kući. Kada je napunio deset godina nastavio je da izučava muziku u Brižu u Belgiji. Tri godine kasnije otišao je u Liverpul, a 1907. godine dobio je stipendiju za studiranje na Kraljevskoj muzičkoj akademiji (Royal College of Music) u Londonu.

Od 1912. do 1915. svirao je violinu u orkestru kojim je dirigovao ser Tomas Bičam, a od 1916. Bičam ga je postavio za svog asistenta, tako da je često imao prilike i da diriguje. Od 1921. godine odlučio je da će se ipak baviti dirigovanjem, pa je oformio i svoj orkestar sa kojim je 07. juna 1921. godine premijerno (u Britaniji) izveo „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog.

Od 1923. do 1947. dirigovao je orkestrima u Americi - Ročesterskom filharmonijom (Rochester Philharmonic Orchestra) i Simfonijskim orkestrom Sinsinatija (Cincinnati Symphony Orchestra), a onda je otišao u Australiju, gde je dirigovao Simfonijskim orkestrom Sidneja (Sydney Symphony) i postao direktor Muzičkog konzervatorijuma (NSW State Conservatorium of Music). Marta 1956. godine morao je da se povuče sa ovih pozicija zbog velikog skandala u koji je bio umešan, i to samo godinu dana posle dobijanja titule viteza.

Početkom 50-tih godina Gusens je u Sidneju upoznao Rozalin Norton (Rosaleen Norton), poznatiju kao „veštica sa KingsKrosa“ („the witch of Kings Cross“). Rozalin je još kao mlada počela da se interesuje za okultno i erotiku, što je pokazivala i kroz svoje  izuzetno popularne slike i murale. Gusens se takođe zanimao za ove oblasti (mada tajno), pa su njih dvoje ubrzo započeli strastvenu aferu. Kada je 1956. godine policija upala u njen stan kako bi zaplenila sve zabranjene slike, pronašli su i skrivena pisma koja joj je slao Gusens (iako ju je on zamolio da ih uništi).

U to vreme on je bio u Evropi i nije znao za raciju sve dok nije ponovo stigao na aerodrom u Sidneju. Tu ga je policija zadržala i pri pretresanju torbi pronašli su materijal koji se tada smatrao pornografijom (slike, fotografije, knjige, mirišljave štapiće). Nije bio uhapšen odmah, ali je pristao da par dana kasnije dođe u policijsku stanicu na razgovor. Tamo su mu pokazali njegova pisma Nortonovoj, kao i njene slike na kojima izvodi neke okultne rituale. Suočen sa svim tim, kako bi izbegao optužbu za mnogo ozbiljniju kaznu „skandaloznog ponašanja“, Gusens je morao da prizna krivicu za manje ozbiljnu optužbu za pornografiju. Platio je kaznu od 100 funti, ali što je još strašnije, taj skandal mu je uništio karijeru – morao je da se povuče sa svih funkcija. Vratio se u Englesku osramoćen.

Prema ovom skandalu napisana je knjiga („Pagans“, od Inez Baranej), pozorišni komad („The Devil is a Woman“ od Luisa Novre) i jedna opera („Eugene & Roie“, od Dru Kraford), a ceo događaj je dokumentovan u filmu „The Fall of the House“, koji je režirao Džef Barton.

Judžin Ajnsli Gusens se ženio tri puta: od 1919. do 1928. bio je oženjen sa Doroti Milers, sa kojom je imao tri ćerke; od 1930. do 1944. žena mu je bila Dženet Luis, sa kojom je imao dve ćerke; od 1946. bio je oženjen sa Mardžori Falklord, sa kojom je ostao do kraja svog života (sa njom nije imao dece).

Od Gusensovih kompozicija treba pomenuti dve simfonije (iz 1940. i 1945.), koncert za obou, koji je napisao za svog brata, dva gudačka kvarteta, dve violinske sonate i „Končertino“ za oktet. Napisao je takođe i dve opere i jedan oratorijum.

Interesantno je da je baš on bio zaslužan za izgradnju poznate Opere u Sidneju, kao i za njenu lokaciju. U okviru velike ABC korporacije u Sidneju („Australian Broadcasting Corporation“) postoji zdanje koje nosi njegovo ime – „Eugene Goossens Hall“.

Judžin Ajnsli Gusens umro je 13. juna 1962. godine u Londonu, od reumatske groznice i čira na želucu.

Nekoliko godina posle Ditrihovog rođenja (1641.) porodica Bukstehude se preselila u Helsinger (Danska), gde je Johan dobio posao orguljaša u lokalnoj crkvi. Posle 16 godina i Ditrih započinje svoju karijeru kao crkveni orguljaš. Interesantno je da, iako je u svom životu radio u tri različite crkve, u tri različita grada, to je svaki put bila Bogorodičina crkva. Prvi posao dobio je u Bogorodičinoj crkvi u Helsinburgu (istoj onoj u kojoj je ranije radio njegov otac), tako da je neko vreme živeo tamo. Na žalost, plata je bila mala, a počeo je i rat između Danske i Švedske, tako da je Ditrih konkurisao za posao orguljaša u Bogorodičinoj crkvi u Helsingeru, gde je plata bila veća. Uspeo je da dobije ovaj posao, tako da se ponovo vratio u Helsinger (gde su mu i dalje živeli roditelji), gde je živeo i radio od 1660. do 1668. godine. Kada je 1667. umro Franc Tunder, orguljaš u Bogorodičinoj crkvi u Libeku, trebalo je pronaći novog orguljaša, koji bi obavljao ovaj posao. Ditrih se prijavio i dobio posao, koji je radio do kraja svog života. Preselio se u Libek, a sledeće godine se i oženio i to Tunderovom ćerkom.

Iz ovog perioda njegovog života postoji najviše informacija. Međutim, jedina Bukstehudeova slika koja postoji je slika iz 1674. godine (gore levo – klik za veću sliku). Pretpostavlja se da je čovek koji svira čembalo (klavsen) u sredini Rajnken, poznati barokni kompozitor i orguljaš, ali nije sigurno koji od druge dvojice muzičara je Bukstehude. Dugo se verovalo da je to muškarac koji ispred sebe ima notni list (desno), međutim postoje i oni koji tvrde da bi to mogao biti i muškarac koji svira na violi da gamba (na slici levo).

Bukstehude je u Libeku nastavio Tunderovu tradiciju tzv. muzičkih večeri. Naime, Tunder je imao običaj da organizuje posebne koncerte, za koje je ulaz bio besplatan. Ovi koncerti postali su poznati pod nazivom „Muzičke večeri“ (Abendmusik) i bili su toliko popularni da je publika dolazila i iz drugih gradova kako bi uživala u muzici. Poznata je anegdota o mladom Bahu, koji je 1705. godine prepešačio 400 km samo da bi prisustvovao ovakvom jednom koncertu. Dve godine ranije Bukstehudeove koncerte posetili su čak i Georg Fridrih Hendl i Johan Mateson, između ostalog i zato što su bili zainteresovani da ga naslede na mestu orguljaša. Ditrih, koji je tada već razmišljao o penziji, rekao im je da će im ustupiti svoj posao orguljaša, pod uslovom da onaj ko posao prihvati mora da oženi njegovu najstariju ćerku, Anu Margaretu! Nije poznato da li je devojka bila toliko odbojna ili muzičari jednostavno nisu želeli brak, tek, obojica su odbili ponudu i otišli već sledećeg dana.

Bukstehudeov opus obuhvata veliki broj vokalnih dela i kompozicija za orgulje i čembalo, kao i manji broj kompozicija za kamerne sastave. Iako je napisao čak više od 100 vokalnih dela, do ranog 20-tog veka smatrali su ga prvenstveno kompozitorom za instrumente sa dirkama. Pretpostavlja se da su Johan Sebastijan Bah i Georg Filip Teleman svoje oratorijume pisali po uzoru na Bukstehudeove nemačke oratorijume. Na žalost, malo njegovih kompozicija je ostalo sačuvano do danas.

Ditrih Bukstehude umro je na današnji dan – o9. maja 1707. godine. Njegov pomoćnik i bivši učenik nasledio ga je na mestu orguljaša i nastavio je tradiciju Muzičkih večeri. Ova tradicija trajala je do 1810. godine, a zatim ponovo od 1926. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, 28. marta 1942. godine, kada je Libek bio bombardovan, Bogorodičina crkva bila je oštećena, a orgulje na kojima je svirao Bukstehude bile su uništene.