Super ….

Muzika ima neverovatnu snagu. Često zaboravim to…

Interesantno iskustvo. Nisam siguran da bih ga ponovio, sve ima svoje vreme.

Zato me i čudi kako nisu više njih stali da slušaju koncert, kada je zapanjena gospođa toliko dugo pomno slušala. Verujem da je tu bio problem u odabiru lokacije. U podzemnoj svi žure i ne mogu da se osvrnu, da je izabrana iole turističkija lokacija, mislim da bi rezultat bio sasvim drugačiji.

Ne mogu da ne pomenem koncert Mstislava Rostropoviča koji nema baš mnogo veze sa ovim eksperimentom. Jedina veza je da se nastup desio na neformalnom mestu, ispred berlinskog zida, ostalo je sve drugačije. Seo je ispred berlinskog zida i počeo svirati, skupila se gomila ljudi i magija se desila. Nije bilo potrebno da neko izgovori „Sezame otvori se“ da bi se berlinski zid razrusio, za vreme koncerta su ga već uveliko rušili građani grada koji je sramno bio podeljen zidom toliko puno godina. Bilo je to odmah nakon otvaranja granica 1989. godine:
http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/6598895.stm
Uvek se naježim kada vidim sliku Mstislava ispred Mikija Mausa : )

U pravu si za puzzle, i ja sam ga oduvek voleo, čak ga i danas poneki put slažem. Ne u glavi, nego bukvalno, od delića : )

Hvala ti na ovoj informaciji o Menjuhinu. Zanimljivo je kada svoju sliku o nekom kompozitoru sklapaš iz više priča – uvek sam volela puzzle

Kod uličnog sviranja reka ljudi se ponaša baš kao reka: ako neko zastane da sluša (dakle, desi se prepreka), zastaće još neko, pa još neko, pa još neko, dok se slušaoci ne „natalože“. Znam to iz ličnog iskustva : )

—

O Sibeliusu: Čitao sam ranije intervju sa Yehudi Mehuninom. Pričao je o Bartoku, koji je jednu violinsku sonatu posvetio njemu. Kaže Mehunin da je jednom prilikom posetio Jana Sibeliusa, i da je začudo bio trezan. Pitao ga je koga smatra za najboljeg kompozitora sadašnjice, Jan je uzdahnuo i rekao: nisam ja, nego Bartok.

Tvoja priča dokazuje da je Mehunin bio sasvim u pravu : )