Podsetila me na druge anegdote (nekulturnog) pričanja za vreme izvođenja dela.

Vrlo drastičan primer je premijera Posvećenja proleća Igora Stravinskog. Bilo je to 29. maja 1913. godine u Parizu. Niko do tada nije tražio od orkestra da bude toliko glasan, ali je na kraju publika ipak bila glasnija.

Uzvici pristalica i protivnika ovog dela se uskoro pretvorio u pravi metež i opštu tuču. Plesači baleta pod vođstvom čuvenog Nižinskog nisu čuli muziku, pa je Nižinski morao da viče brojeve plesnih tačaka. Na kraju je upala policija i donekle smirila nerede.

Očito publika nije još bila spremna za nešto što se sada smatra vrhuncem intelekta čovečanstva.

Posebno je interesantno posmatrati Leonarda Bernsteina kako uvežbava ovo delo sa mladim nadarenim umetnicima:

http://www.youtube.com/watch?v=tb0k5MfcFRA

Ovo je 3. deo iz emisije. Vredi pogledati i ostale delove, Bernstein je jako zabavan i pokazuje koliki autoritet i sugestivnost ima dok stvara i oblikuje delo kako on želi.

Nisam slučajno izabrao 3. deo, pošto je na samom kraju anegdota koja bas ide uz ovaj članak i koju volim da prepričavam. Nakon dugog i strahovitog krešenda koji završava u priličnoj buci sledi generalna pauza. Priča Bernstein da je ranije, još dok je bio student, na jednom izvođenju nakon ovog krešenda kod pauze jasno mogao čuti ženski glas iza sebe u sali od 5000 ljudi koji kaže:

„Ja uvek kuvam na masti“ )

Zapričale se žene …